Imenovanje Džima O’Brajana i Balkan

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

Novi život Holbrukovog tima

Imenovanjem Džejmsa O'Brajana na mesto zamenika državnog sekretara za Evropu i Evroaziju umesto Karen Donfrid, kompletirana je grupa Holbrukovih „balkanskih“ diplomata koji su danas ponovo na terenu na kom su bili i pre 25 godina. Tu su Kristofer Hil kao američki ambasador u Beogradu, Gabrijel Eskobar kao zamenik pomoćnika državnog sekretara za centralnu i jugoistočnu Evropu, istovremeno i specijalni izaslanik za Balkan, specijalni izaslanik i koordinator Centra za globalni angažman, Džejms Rubin i specijalni savetnik Stejt depaartmenta Derek Šole. Ne treba zanemariti državnog sekretara Entonija Blinkena i savetnika za nacionalnu bezbednost, Džejka Salivena koji su se takođe kalili usred robusne diplomatije Ričarda Holbruka.

O’Brajan je u devedesetim bio najtešnje uključen u najvažnije poteza američke politike na Balkanu, okončanje rata u Bosni, jedan je od autora Dejtonskog sporazuma, kosovske eskalacije 1998, zatim pregovora u Rambujeu, bombardovanja, a nakon toga saradnja sa novim vlastima u Beogradu koje su posle 2000. nasledile Slobodana Miloševića. To sve uz ambasadora Hila, čini ga trenutno najkvalifikovanijim i najkompententnijim američkim diplomatom za Balkan.

Ova garnitura sada ima zadatak da dovrši izgradnju arhitekture balkanskog regiona koju je pre skoro tri decenije započeo njihov ambiciozni šef, ali i da otklone neka žarišta koja je on ostavio za sobom. Očekuje se da bi Eskobar uskoro mogao da ode na ambasadorsku funkciju, pa će na njegovo mesto doći osoba koja će sigurno biti potpuni O’Brajanov izbor.

Sve ovo, međutim, događa se sada u mnogo komplikovanijim međunarodnim, ali delimično i regionalnim okolnostima od onih koje je pred sobom imao Holbruk. Tada nije u opoziciji imao Rusiju i Kinu, niti SAD u skoro totalnom indirektnom sukobu s Rusijom i na ivici takvog konflikta s Kinom. Kako je nedavno rekao Henri Kisindžer – kao pred Treći svetski rat.

On dolazi u novoj ulozi i sedmici kada su svi američki subjekti zaduženi za balkansku politiku izrazili veliko nezadovoljstvo poslednjim postupcima kosovskog premijera i jednostranim merama ulazaka u prostorije skupština opština na severu Kosova. Među prvima je reagovao državni sekretar Entoni Blinken koji je saopštio da „oštro osuđujemo akcije Vlade Kosova koje eskaliraju tenzije na severu i povećavaju nestabilnost. Pozivamo kosovskog premijera Aljbina Kurtija da odmah zaustavi ove nasilne mere i ponovo se fokusira na dijalog koji vodi EU - naveo je Blinken. Države „petorke“, dva puta su u roku od tri dana takođe, oštro su osudile ponašanje kosovske vlade, a generalni sekretar NATO, Jens Stoltenberg, zatražio je da Priština prestane da preduzima jednostrane i destabilizujuće korake. Za Ameriku, stiče se utisak na osnovu svega ovoga, da je ponašanje kosovske vlade duboko frustrirajuće.

O’Brajen je objasnio da je Kosovo za njega “transatlantsko pitanje” i “SAD moraju jasno da stave do znanja dvojici novih lidera na Kosovu da moraju konstruktivno da se angažuju, dok evropska strana mora jasno da stavi do znanja Srbiji da za nju postoji evropska budućnost, ali mora da učini svoj deo”. Za njega nije najvažnije da Sjedinjene Države podrže evropsku budućnost, već da rade sa Evropskom unijom kako bi ta budućnost postala stvarnost. „Ono što sam čuo svuda van zemalja regiona jeste da više ne veruju u ovo i to daje moć nekim od najgorih nacionalističkih i populističkih impulsa, ali i nekim pozitivnim impulsima“, zaključio je O'Brajen.

Godine 1992. Džejms O Brajan je bio mlađi službenik koji je radio u malo poznatoj kancelariji pravnog savetnika u Stejt Departmentu kada je pročitao prve izveštaje u štampi o zločinima i etničkom čišćenju u Bosni. Iako Balkan nije bio njegova oblast i bio je u Stejt departmentu samo tri godine, O’Brajen je bio pogođen onim što je pročitao, da je počeo d se pita i razmišlja o tome šta Sjedinjene Države znaju o tvrdnjama o genocidu.

Kao diplomirani pravnik sa Jejla, tada je počeo da lobira da se nešto uradi. „Svi su govorili da je to nemoguće jer je previše komplikovano“, prisećao se on kasnije. „Ali mislio sam da zaista treba da uradimo nešto“.

Sa malom grupom mlađih službenika, O'Brajen je počeo da istražuje opcije. Iako su i drugi uticajniji i slavniji pravnici imali iste li slične ideje, unutar Stejt departmenta njihov rad razradio je ideju i mehanizam za uspostavljanje onoga što je decenijama bio Tribunal za ratne zločine u Hagu, gde se sudilo stotinama optuženih iz bivše Jugoslavije.

Ubrzo je prešao u konsultantsku kompaniju Medlin Olbrajt na mestu potpredsednika, gde ostaje sve dok ga Džon Keri nije imenovao za prvog predsednikovog izaslanika za pitanja talaca, pa nastavlja i dalje nakon okončanja ove uloge. Posle Bajdenove pobede, nominovan je oktobra 2021. za šefa Kancelarije za koordinaciju sankcija, a 6. aprila 2022, njegova nominacija je potvrđena u Senatu Sjedinjenih Država.

Pokojni član oravnog tima Srbije na pregovorima u Rambujeu 1999, Vladan Kutlešić ispričao je sasvim novu verziju pričao je da je on godinu dana pre Rambujea tajno radio na formulisanju sporazuma sa O’Brajenom, pa čak i za vreme konferencije u Rambujeu, ali da je to odbačeno sa srpske strane. Tada je O’Brajan bio jedan od najvažnijih „mozgova“ američke spoljne politike prema Balkanu u ulozi zamenika direktora Odeljenja za političko planiranje.

„Godinu dana pre Rambujea, u Beogradu, u apsolutnoj tajnosti, mi počinjemo razgovore sa Amerikancima o Kosovu. O tome znaju samo četiri čoveka. U veoma dobroj i konstruktivnoj atmosferi, u februaru 1998. došao je Džim O’Brajan, specijalni savetnik Medlin Olbrajt i jedan od ljudi od njenog najvećeg poverenja. On je boravio u Beogradu neprekidno od februara do maja 1998. godine i nas dvojica smo radili na tekstu koji je trebalo da reši status Kosova. Polako smo radili, nikakve rokove nismo imali. Moram da kažem da je on vrhunski pravnik. U tom periodu samo je nakratko otišao u SAD, na petnaestak dana, jer mu se rodila ćerka, posle čega se vratio. Do 1. jula smo imali urađen samo početak sporazuma i govorili o konturama konačnog teksta. Naš rad je išao u pravcu proširivanja autonomije Kosova. Došli su onda godišnji odmori, Džim se vratio u SAD uz dogovor da u avgustu nastavimo. Ipak, do toga nikada nije došlo, jer se na terenu desilo nešto što ja i dalje ne znam, ali nešto što je srušilo dobru atmosferu nas i Amerikanaca i prekinulo rad. Od tada nema saradnje i posao staje sve do Rambujea”, ispričao je Kutlešić.

Kada su se delegacije našle u Rambujeu, ponovo su se našli Kutlešić i O’Brajen. „Posle dva dana, on kaže: ‘Ovo definitivno nije dobro, hajde da krenemo gde smo stali u julu.’ Ja kažem – okej. Došao je kod mene u sobu oko 22.30 i nas dvojica smo počeli rukom da pišemo tekst sporazuma bez vojnog dela. Tekst sporazuma je bio na nivou slabijem od amandmana iz 1974, ali je podrazumevao pojačanu autonomiju, sa paralelnim institucijama i belgijskim modelom federalizma. Ta pojačana autonomija je predviđala i podelu policijskih poslova po američkom modelu: savezna i pokrajinska policija. Bio je to prihvatljiv model“, ispričao je Kutlešić. Ali, on nije prihvaćen.

O Brajan je u svojstvu američkog izaslanika bio prvi američki zvaničnik koji je posetio Beograd samo 7 dana posle 5. oktobra 2000. On se tada sreo sa Vojislavom Koštunicom kada u njegovom kabinetu nije bilo gotovo nikog. Njemu je sasvim obećavajuće zvučala Koštuničina izjava da će s naći način za saradnju s Haškim tribunalom. On je našao dosta dobrih strana i ohrabujućih poteza kod Koštunice za kojeg je rekao da problemima prilazi „veoma metodično i inteligentno“. Zbog toga je zaključio da je neophodno da Koštunice stekne „kompletnu kontrolu“ i da je se javno mnjenje dovoljno razvije. Što se tiče Kosova, O’Brajan je rekao Kosovo treba prvo da dobije samoupravu, “pa ćemo onda da pričamo o njegovom statusu“. On je naveo da postoje „uslovi rezolucije 1244“ koju podržava i Koštunica. O’Brajan je bio taj koji je tražio od Koštunice „da pronađe način da reši taj problem“, pošto je smatrao da, ako se reše neka od ovih humanitarnih pitanja i poboljša život ljudi, onda će politički kontekst postati lakši.

O’Brajen je, kao što se vidi, ličnost šireg profila i većeg manevarskog zahvata koji nisu uvek u centru javne pažnje. On je, takođe, osoba dvopartijskog konsenzusa, što je uloga koja je bila mogućna čak i u vreme Trampovog mandata, koji je bio posebno netolerantan prema mogućnostima “podeljene lojalnosti”. To je upravo bio slučaj u kreiranju inicijative “Mini Šengen” gde je O’Brajen radio zajedno s tadašnjim američkim ambasadorom u Berlinu, Ričardom Grenelom. O’Brajen je ostao snažni pristalica ove inicijative koja je u međuvremenu preimenovana u “Otvoreni Balkan” i učestvovao je na više njenih skupova. On tvrdi da takva inicijativa koja obezbeđuje slobodno kretanje ljudi i roba bila i cilj Berlinskog procesa, budući da su evropske zemlje, posebno Nemačka, nervozno reagovale na njeno pokretanje. Može da se očekuje da će Kosovska strana biti pod većim pritiscima da se uključi u nju i da prestane da je intepretira kao “velikosrpski” projekat.„Stvarno se nadam da će Kosovo naći način da učestvuje u ovoj inicijativi“, rekao je nedavno O'Brajen.

Može se pretpostaviti da on neće tolerisati “susrete radi susreta”, za koje je jednom prilikom rekao da su se pretvorili u “politički circus” koji svaka strana koristi u domaće svrhe. Komentarišući jedan neuspeli sastanak, naveo je primer da su svi prihvatili da se sretnu ponovo, a obe strane su rekle: “Apsolutno, jer je to dobra politika kod kuće”.

U to se uklapa da neće biti tolerantna ni prema drugim potezima i akcijama koje silaze sa pregovaračke trake. Posebnu pažnju i razmatranje zaslužuje pitanje Bosne i Hercegovine, za koju je O’Brajen imao ključnu pravničku ulogu tokom Dejtonskih pregovora.

Podsetimo se, godinu dana uoči bombardovanja 1999. Hobruk je najavio da će tadašnji američki ambasador u Makedoniji Kristofer Hil i specijalni savetnik Madlen Olbrajt, Džejms O'Brajen, činiti američki tim koji će posreduje između albanske i srpske strane u razgovorima o političkoj budućnosti Kosova. Tada posredovanje nije dalo rezultata. Sada je tim ponovo na okupu, zadatak se nije promenio, a pritisak da se ostvari rezultat iz ponovnog pokušaja, ali u zaista složenim prilikama, mnogo je veći nego prethodnog puta.