Licemerna politika EU

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn, specijalni dopisnik Politike iz Severne Makedonije

Za prosperitet Zapadnog Balkana registrovane su čak sedamdeset dve inicijative, među kojima se izdvajaju dve: Berlinski proces i „Otvoreni Balkan”. Berlinski proces je međuvladina inicijativa čiji je cilj povezivanje zemalja Zapadnog Balkana i Evropske unije na njihovom putu ka članstvu u EU i pomoć da se međusobne veze grade na temeljima evropskih vrednosti i na standardima u skladu sa pravnim tekovinama EU.

„Otvoreni Balkan” je regionalna inicijativa zemalja Zapadnog Balkana čiji je cilj međusobno povezivanje i ekonomsko jačanje, koje će im olakšati put ulaska u evropsku porodicu.

Ipak, nijedna inicijativa dosad nije uspela u ostvarenju svojih ciljeva, Zapadni Balkan je i dalje u čekaonici ispred Evropske unije. Viza za ulazak u EU iznova podrazumeva „još jedan papir”. Zapadnom Balkanu šalje se poruka da se članstvu mogu nadati 2030. ili 2033, kako je rekao grčki premijer Micotakis. 

S jedne strane, Zapad političkim govorima nudi obećanja zemljama Zapadnog Balkana, međutim, kada je reč o realizaciji tih istih obećanja, situacija je prilično inertna, kao da EU ne želi, ne može ili pak neće da primeni pragmatičan korak, usporavajući prijem ovih zemalja raznim političkim igrama, čija pravila i piše i menja. S druge strane, sigurno je da postoji bojazan EU da se balkanske zemlje ne priklone Istoku i s Ruskom Federacijom kreiraju novu geopolitičku sliku sveta na osnovu političkih interesa.

Kada je 2014. godine formirana Berlinska inicijativa pod upravom bivše nemačke kancelarke Angele Merkel, Junker je njen razvoj odmah prekinuo rekavši da se odlaže proširenje EU za pet godina, što je kasnije i Makron potvrdio, navodno, zbog unutrašnjih problema u EU i potrebe za njenom reorganizacijom. Zapravo, nakon izjave Angele Merkel i bivšeg predsednika Francuske da su Minski dogovori potpisani radi pripreme Ukrajine za rat sa Rusijom, bilo je jasno zašto se zaista stopirao proces prijema Zapadnog Balkana u okrilje EU. Novac i organizacija EU i NATO-a bili su usmereni protiv Rusije.

Makedonija je, podsetimo, za prijem u Severoatlantsku alijansu i EU imala uslov da promeni Ustav i ime države, kako je zahtevala članica EU i njen sused Grčka. Tereza Mej, tadašnja britanska premijerka, nakon Samita EU u Sofiji „Zapadni Balkan 2018”, u Skoplju je obećala makedonskom narodu pred Zoranom Zaevim, tadašnjim premijerom, potpunu podršku Britanije u rešavanju spora oko imena sa Grčkom i dodala da je brzo rešenje više nego potrebno. „Sukobi iz prošlosti znaju ponekad da budu teški i nerešivi, ali jednom zasvagda moramo da se suočimo sa njima. Uz dobru volju svi možemo da napredujemo”, poručila je tada Tereza Mej.

Potpisan je Prespanski sporazum sa Grčkom, Makedonija je promenila Ustav i postala Republika Severna Makedonija. Međutim, obećanja da će tim postupkom ući u evropski zagrljaj, nisu ostvarena. Umesto da se govori o benefitima koje će Severna Makedonija ostvariti Prespanskim dogovorom, Tereza Mej oštro je zahtevala ujedinjenje protiv Rusije.

„Rusija pokušava da utiče na evropske zemlje i zemlje Zapadnog Balkana zloupotrebom informacija, sajber napadima i propagandom. Važno je da se ujedinimo protiv Rusije, a podrška Makedonije i drugih zemalja od velikog je značaja za nas”, izjavila je u Skoplju.

I Angela Merkel je postupila slično. Naime, uoči referenduma u Makedoniji u vezi sa dogovorom sa Grčkom, prilikom posete Skoplju, makedonskim građanima sugerisala je da sporazum sa Grčkom otvara vrata evroatlantskim integracijama, naravno, ne dajući nikakve garancije: „Potrebno je još mnogo posla, ali je uslov uspešan referendum. Ne želim da se mešam u vašu odluku, ali želim da kažem da je ovo istorijska šansa. Ne ostanite na ovaj istorijski dan kod kuće, iskoristite ovu mogućnost da kažete šta želite za budućnost svoje zemlje.” 

Ipak, referendum nije uspeo. Merkelova je dala podršku Zaevu. Kao i Stoltenberg. Prespanski dogovor je, na kraju, potpisan, te je, nakon godinu dana, Severna Makedonija primljena u NATO. Verovatno bi i taj prijem bio teži da Rusija nije prokomentarisala da referendum nije uspeo jer je Bugarska htela i tu da spreči pripajanje NATO-u. Danas je Severna Makedonija 30. članica NATO-a, ali za ostvarenje primarnog strateškog cilja – ulazak u EU – pita se njen drugi sused, Bugarska, koja uživa podršku Nemačke i Francuske. 

Sve što je traženo od Zaeva – Makedonija je ispunila, ali Evropa se ponaša kao da Makedonci nisu menjali Ustav zbog EU, već zbog sebe. Sada je, znamo, na redu nova promena Ustava RSM kako bi se u najviši državni akt uneli Bugari kao konstitutivni element, i to uz ista obećanja koja EU prvom promenom Ustava nije ispunila. Ministri inostranih poslova Slovačke, Poljske, Češke, Nemačke, Francuske itd. ne samo da koriste istu retoriku za ubeđivanje građana Severne Makedonije već naglašavaju izolaciju njihove zemlje iz međunarodne zajednice ako se ne sprovede izmena najvišeg državnog akta. 

Dakle, evropska politika ne samo da je prezentovala svoje licemerje, latentno pripremila Ukrajinu za rat s Rusijom već je pokazala i nepostojanje savesti prema identitetu makedonskog naroda i njihove države. Osetila je to i Jugoslavija bombardovanjem od strane 17 članica NATO-a, i to bez saglasnosti SB UN, tj. Srbija priznanjem Kosova kao nezavisne države, čime je strpljenje Rusije bilo na iskušenju. Briselski sporazum za normalizaciju odnosa Beograda i Prištine potpisan je 2013. godine, ali Rusija nije nasela na provokacije. Kako provokacija kosovskim pitanjem nije dobila željeni epilog, sve se usmerilo ka Ukrajini.

Na pozornici ovih tenzija nastala je inicijativa „Otvoreni Balkan”. Premda još nije uspela da zemlje članice uvede u EU, nesporna je njena snaga u očuvanju mira na ovim prostorima. Pomirenjem istorijskih nesuglasica između Srbije i Albanije, te jačanjem još čvršćih dobrosusedskih odnosa Srbije i Severne Makedonije izgrađen je stub prosperiteta za građane ove tri države. Kamen spoticanja brzog napretka leži u susedstvu, na Kosovu, čiji „premijer” raspirivanjem tenzične situacije na ovoj teritoriji pokušava ovu inicijativu da izmesti iz koloseka, za šta uživa tihu podršku EU. Zapravo, reč je o licemernoj politici svih članica EU sem onih koje nisu priznale Kosovo, te je evropska politika, koja se toliko hvali svojim vrednostima, još jednom pala na ispitu. To je sve jasnije, zbog čega su i Šolc i Makron na klizavom terenu. 

U novoj globalnoj podeli sveta EU će morati da se suoči sa posledicama svojih poteza, te verovatno i da se odrekne određenih političkih apetita kojima nije dorasla. Britanija i SAD, preko NATO-a, zagospodariće Starim kontinentom, a Rusija će imati saveznike u najjačoj ekonomskoj sili sveta – Kini, drugoj najmnogoljudnijoj zemlji – Indiji, te Pakistanu, Brazilu i južnoafričkim zemljama, gde su i SAD politički poražene. 

Nakon svih napora i uzaludnih pokušaja da se Zapadni Balkan priključi Evropi, očekuje se da bivše jugoslovenske republike sa Albanijom u oktobru ukažu Evropi na to da im je dosta licemerne evropske politike, kojom ne samo da odugovlače obećani prijem zemalja Zapadnog Balkana u EU već i šire oblake mržnje nad balkanskom teritorijom.