SAD i kosovsko pitanje (8): Razgovor bez Titove slike

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

Već u 1990. proalbanski senatori i kongresmeni postaju još aktivniji, dok je Diogradi izgubio mesto u američkom Predstavničkom domu i više ga nije nikada povratio. On je ipak, nastavio da aktivno podržava albanske zahteve. Tako se pridružuje Rugovi u Ljubljani kako bi se sastao sa albanskom zajednicom, jer se Slovenija pojavila kao novi centar koji je podržao ideje o nezavisnosti Kosova.

U februaru 1990 u Beograd dolazi kongresni kokus za ljudska prava kojim predsedavaju kongresmeni Lantos i Porter, da održi konferenciju za štampu o „srpskom ugnjetavanju kosovskih Albanaca“, odakle idu na Kosovo, kako bi se sastao sa vodećim intelektualcima , novinari i aktivisti, uključujući dr. Zekerja Canu, Zenun Ćeljaja, Bajrama Keljmendija, Ibrahima Rugovu, Redžepa Ćosju i i Vetona Suroija.

Digardiju je ubrzo zabranjen ulazak u Jugoslaviju, a on je kasnije i mnogim prilikama pokušavao da se vrati u politički život, ali je svaki put to bilo neuspešno. U izborima za Senat 2010. povezan je sa Poncijevom šemom u kojoj je preko njega ubacivan nelegalni novac, ali je negirao da je znao za to.

Bob Dol je organizovao posetu kongresne delegacije Kosovu, bez zvaničnog upoznavanja i bez znanja državnog rukovodstva Srbije i Jugoslavije 29. avgusta 1990. Ovaj događak kosovski Albanci vide kao ključni momenat u američkom odnosu prema Kosovu i pridobijanju američke strane za svoju stvar.

U pratnji senatora Dola na putovanju bili su senatori Džon V. Vorner iz Virdžinije, Džejk Garn iz Jute, Don Nikls iz Oklahome, Alfons M. D'Amato iz Njujorka, Stiv Sims iz Ajdaha i Koni Mek sa Floride. Američki senator je izbegao vlasti u Beogradu da bi direktno komunicirao sa kosovskim predsednikom Ibrahimom Rugovom. Delegacija je bila u tadašnjem hotelu „Grand“, a ispred se okupila velika masa ljudi koji su skandirali. Senator Dol u to vreme imao je u svom osoblju, osobu koja je bila zadužena za vezu sa Kosovom, a posebno sa Ibrahimom Rugovom koji se tada pojavljivao kao lider kosovskih Albanaca.

Na sastanku s njima na zahtev patrijarha Pavla, bio je tada jeromonah, a kasniji vladika Atanasije Jevtić koji je sačinio izveštaj Sinodu SPC sa tog skupa. Razgovor sa senatorom Dolom prošao je u obostranom nerazumevanju. Razgovor je ima i kuriozitet da na Atanasijevu inicijativu, srpska delegacije nije želele da razgovara ispod Titove slike. „Čim smo ušli u tu salu, inače dosta malu, videći veliku sliku Josipa Broza, rekao sam predstavniku američke ambasade da ja lično ne želim da razgovaram ovde pred Titovom slikom, jer smatram da je to nama Srbima podmetnuto da bi nas tako slikali sa Titom kao našim "vođom", a on je ustvari glavni srpski unesrećitelj na Kosovu, a šiptarski je usrećitelj. Moju reakciju prihvatili su odmah svi ostali Srbi i odbili da razgovaraju u toj sali, dok se Titova slika ne ukloni ili pronađe druga sala“.

Senator Dol je pitao da li je tačno da je s posla na Kosovu otpušteno 6.000 Albanaca, među njima dosta lekara, i da je ubijeno 32 mlada Albanca, a Atanasije nevodi da je pozvane iznenadio ton razgovora i da „g.Bob Dol ovakvim postupkom iznosio već nama dobro poznate teze i stavove Ibrahima Rugove i ostalih šiptarskih vođa i ideologa antisrpske agresije na Kosovu“. Kada su mu srpske predstavnici dali druge činjenice, Dol ih je nazvao „propagandom“.

U svom obraćanju, Atanasije je rekao: "Gospodo američki senatori, mi razumemo vaše interesovanje za prava Šiptara, ali je očigledno da vi nemate ni sluha ni volje za prava Srpskog naroda i Srpske Crkve na Kosovu i Metohiji. To se jasno vidi iz vašeg ponašanja ovde i vašeg interesovanja. Na to je Bob Dol reagovao da to nije tačno i da on tu primedbu odbija, a ja sam uzvratio da se nipočemu ne vidi da to nije tako. Zatim sam rekao: "Tačno je da nije humano da bude ubijen bilo ko ovde ili bilo gde u svetu, ali se vi, gospodo, niste istovremeno interesovali za to koliki je broj ranjenih i povređenih Srba na Kosovu, i to ne od milicije (ranije je i toga bilo), nego od razularene rulje šiptarskih agresora. Ako su Šiptari demonstranti imali sukobe sa državnom milicijom, šta je tome kriv Srpski narod i Srpska Crkva na Kosovu da ti isti razjareni Šiptari tokom svojih demonstracija, i vraćajući se sa njih, napadaju na nedužne Srbe, srpske kuće, crkve i manastire? Tako su napadnuti nedavno manastir Sveta Trojica kod Mušutišta, Pećska Patrijaršija, crkva u Vučitrnu, Prištini i tako redom. I još zašto nam Šiptari siluju devojčice, starice i monahinje? Zašto nam maltretiraju decu, ako su takvi "demokrati"? Na te reči je senator Dol rekao: "Za poslednje 2 godine nije bilo nijedno silovanje na Kosovu", kako mu je, navodio, rekao neki ministar u Jugoslaviji. Odgovorio sam: "To nije tačno, jer je za to isto vreme bilo više od 30 silovanja srpskih devojčica, monahinja i žena. Najskorija silovanja srpskih devojčica od Šiptara bila su 14. juna 1990. u selu Belo Polje kod Istoka, kada su Šiptari silovali maloletnicu Srpkinju od 10 godina, i 15. jula 1990. silovali su srpsku devojčicu od 15 godina u selu Opteruši kod Orahovca". Na to g. Bob Dol nije ništa odgovorio“, zabeležio je Atanasije Jevtić.

Od sledeće, 1991. promenjen je kurs američke politike. Američki predsednik Buš objavio je svoje poznati Božićno upozorenje u kojem obećava da će SAD da vojno intervenišu, ukoliko Srbija vojno interveniše na Kosovu. Ubrzo se Amerika okrenula Iraku i njegovom izbacivanju iz Kuvajta. Ibrahim Rugova je obrazovao Demokratski savez Kosova i etablirao se kao vođa kosovskih Albanaca tako da više nije bilo potrebe za mentorstvom Diogardija i ostalih, iako su od tada Amerikanci postali vodeća snaga na Kosovu. Već tada se postavljaju zahtevi u američkom Kongresu za nezavisnosti Kosova i prave obrazloženja zašto je to u skladu s međunarodnim pravom. Usmerenost na Kuvajt koristi se da se pozicija Srbije moralno još više oteža. Prvi out se čuju poređenja Miloševića sa Hitlerom, Staljinom i Sadamom Huseinom i izdaju saopštenja za javnost u kojima se Milošević naziva „Sadamom Srbije“.

(Kraj)