Prapaštica: Glumci nemaju nacionalne barikade

Umetnost je svuda ista. Kad god sretnem umetnika, glumca, mi smo jedno. Kad sedimo, pijemo, pevamo, pričamo, tu je svejedno ko je ko. A ja se uvek osećam kao da sam sedeo sa svojom ekipom. Sećam se 1996. godine kada su u pozorište Dodona u Prištini, koje je osnovao Enver Petrovci, došli Dragan Nikolić i Milena Dravić. Hteli su da naprave melodramu o Albancima i Srbima, a tada je situacija bila katastrofalna. Čim se umešala politika projekat je prekinut, iako su pristali i srpski i albanski glumci. Ja kao glumac nemam te barikade, garantujem da nemaju ni glumci u Beogradu. Mogu da zamislim sebe na sceni Doma kulture u Gračanici jer umetnost nema granice, ona je jedna. Kad tu uđe politika, onda se sve menja, rekao je u podkastu KOntekst prištinski glumac Iljir Prapaštica.

Iljir Prapraštica je jedan od najpopularnijih kosovskih glumaca, čovek koji je prešao put od pozorišnih dasaka u Prištini do svetskih festivala. Film „Košnica“ u kojem glumi umalo da postane prvi kosovski kandidat za Oskara u kategoriji za najbolji strani film. Posle završene glume u Prištini u klasi profesora Envera Petrovcija, seli se u Englesku, a potom vraća na Kosovo početkom dvehiljaditih. Tada je i stekao slavu ulogom Longarija u seriji „Moderna porodica“.

„Moderna porodica bila je čudna Albancima u celom svetu jer je bila prva naša serija, popularnija čak i od 'Boljeg života'. Išla je svake nedelje u 20 časova, u to vreme samo su se ptice čule na Kosovu, svi su bili uz televizore“, seća se Prapaštica koji je po povratku iz Engleske otišao na probu za jednu epizodu, a sticajem oklonosti postao jedan od omiljenih likova.

„Ja sam u Engleskoj gledao prave sitkom serije, ova serija mi se uopšte nije dopala. Odbio sam da glumim kada sam video pilot epizodu. Reditelj Fatos Beriša me je zvao još nekoliko puta dok nisam pristao“, kaže Prapaštica.

Zahvaljujući upornosti reditelja prepoznaju ga, kaže, Albanci širom sveta. Na Kosovu, u Preševu, Bujanovcu, Medveđi, znaju ga pekari Albanci u Beogradu i Novom Sadu.

„Da ne pričam o Švajcarskoj gde je najveća albanska dijaspora. A moja uloga ovde je upravo bila uloga Albanca iz Švajcarske koji posle rata dolazi na Kosovo“, rekao je gost KOnteksta.

Zato u šali kaže da je stekao svetsku slavu. Trenutno igra u seriji „Velika kuća“ i glumi policajca Srbina koji je posle rata izbegao s Kosova, a zatim se tamo vratio. Ne vidi problem u tome što igra Srbina, problem mu je, kaže, da igra uloge u kojima se ne pronalazi, u čiji karakter ne može da uđe. Publika u Srbiji prepoznaje ga po epizodnoj ulozi u seriji „Južni vetar“.

„Još sam u kontaktu s Milošem Avramovićem. Kada me je zvao za seriju, ja sam znao za film 'Južni vetar'. Rekao mi je da ima jednu malu ulogu za mene, da igram Albanca koji kamionom prevozi drogu. Dogovorili smo datum i otišao sam za Beograd“, rekao je Prapaštica.

Smatra da na Balkanu ima posla za glumce, ali je problem u neodstatku inicijative.

„Na Kosovu ima dosta produkcija i glumaca koji očekuju pare od države, pa država nigde u svetu ne daje glumcima pare, industrija filma i pozorišta je svuda privatna. A kada radim sa glumcima na Balkanu u regionalnim projektima i kada sretnem Srbe, Albance, Hrvate, Makedonce, svi govore kako država ne daje pare. Ako ti imaš pare kao produkcija, ne treba ti niko, čak ni država. To je mentalitet bivše države. Ja sam živeo u Engleskoj, tamo ne možeš da odeš u pozorište i kažeš hoću platu od dve hiljade funti da bih igrao u predstavama. Tamo glumci igraju više puta na dan. Gledao sam mjuzikl 'Čikago' u Londonu, predstava se igra četiri puta na dan. Mjuzikl od tri sata, četiri puta dnevno“, kaže prištinski glumac.

I dok se priseća velikih glumačkih imena poreklom s Kosova koji su karijeru gradili u nekadašnjoj Jugoslaviji, kaže da na Kosovu danas ima mladih glumačkih nada koje publika gleda u filmovima namenjenim pre svega kosovskoj publici.

Ne prati politiku, iako je zet poznatog političara. Od sporta gleda smo boks. Fudbal ne voli, ali ima zanimljivu anegdotu o dresu Mančester junajteda zbog kojeg je umalo dobio batine u Engleskoj. U istoj trenerci pravio se važan kada se prvi put posle rata vratio u Prištinu.

U Beograd dolazi povremeno, voli kafane i Skadarliju gde poručuje pesmu „Ajde Jano“.

Zašto baš tu pesmu, pogledajte u razgovoru Iljira Prapraštice sa Draganom Biberović u video prilogu.