Marković: Logično da Afrika dobije mesto u Savetu bezbednosti UN

Istoričar Vukan Marković ocenjuje da što se duže odlaže reforma Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija da će UN sve manje odgovarati demografskom, ekonomskom, ali i vojnotehnološkom razvoju sveta. Logično je, kaže on za Kosovo onlajn, da Afrika dobije mesto u SB UN, ali je problem što nijedna država ovog kontinenta ne bi mogla da nosi interes cele Afrike.

Marković kaže da nijedna odluka o reformi neće moći da ide na štetu postojećih pet članica SB koje imaju pravo veta. 

„Svaka odluka koja će njima oduzeti pravo veta ili koja će na neki način preraspodeliti veto u okviru postojećeg Saveta bezbednosti neće moći da bude sprovedena. Ali, što se reforma duže odlaže to Ujedinjene nacije sve manje i manje odgovaraju demografskom, ekonomskom, ali i vojnotehnološkom razvoju sveta koji se sada dešava jer su u SB trenutno pet država globalnog severa i deset članica koje se biraju po formuli koja suštinski favorizuje Evropu i donekle Latinsku Ameriku dok ogromna količina čovečanstva ima svega tri, maksimalno četiri mesta u Savetu bezbednosti“, ukazuje on.

S obzirom na to da veliki broj predloga o tome kako Savet bezbednosti treba da izgleda sugeriše da afrički kontinent treba da ima stalno mesto u ovom telu, Marković kaže da je logično da Afrika ima mesto u SB, pogotovu što je za dve države u Africi, Nigeriju i Etiopiju, trenutno projektovano da će u narednih 50 godina biti među najmnogoljudnijim na svetu. 

Rast stanovništva u Africi, kako dodaje, je eksponencijalan, dok je na globalnom severu pad stanovništva i pad prirodnog priraštaja veći nego ikada u istoriji. 

„Logično je da Afrika dobije to mesto, ali ono što je problem s Afrikom jeste što ne postoji nijedna država koja bi mogla da nosi interes cele Afrike na onaj način na koji su to mogle, na primer, Sjedinjene države i Sovjetski Savez 1945. kada su uspostavljene UN, dakle, jedna kapitalistička i jedna socijalistička zemlja kao dva modela razvoja. Ako bi se, na primer, Nigeriji dalo stalno mesto u SB sa pravom veta, nije jasno kako bi ona iznela tu vrstu statusa jer je to izrazito heterogena zemlja sa inherentnim nestabilnostima u regionu i unutar države. Etiopija, koja je tradicionalno u diplomatiji najdominantnija subsaharska država takođe je u poluratnom stanju, što interno, što sa Somalijom. Za mediteransku Afriku i za arapski svet, Egipat je uvek imao taj status dominantne geopolitičke sile. To je skoro milijarda ljudi koja ordinira ka tom delu sveta. Tako da, ono što je problem s Afrikom je da nije lako odabrati koja država bi bila ta koja bi bila u SB UN“, navodi Marković.

On ukazuje da u literaturi postoji i rasprava oko toga da li bi to mesto moglo biti rotirajuće, odnosno da li bi ga države nasleđivale jedne od druge. 

„Međutim, ta formula je neoprobana, pogotovo na tako ozbiljnom mestu i ona bi morala da dovede do odabira pojedinačnih zemalja koje bi delile veto. Suštinski problem sa tim je šta se dešava ako postoji neslaganje u okviru članica između kojih bi se to mesto rotiralo. Afrika jeste prirodan kandidat koji apsolutno zaslužuje to mesto i to je neophodno za budućnost UN, ali sa druge strane postoje problemi koji ne deluju da mogu da budu rešeni u skorašnje vreme“, ocenjuje naš sagovornik.

Imajući u vidu da se predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan nedavno založio, kako za reformu SB, tako i za preseljenje sedišta Ujedinjenih nacija u Istanbul, Marković kaže da je problem sa tom idejom taj što je iseljenje ovako velike organizacije jako skupo, dok Turska ima previše internih problema i nerešenih problema da bi mogla tako nešto da iznese.

„Drugo, UN imaju dosta centara, a već sada kubure vrlo ozbiljno sa finansijama, odnosno sa velikim silama, pre svega Amerikom, koja odbija da ih finanansira onda kada UN urade nešto što se Trampu ne dopada. Tako da mislim da je to nerealno u onoj meri u kojoj je teško da se sprovede, ali je interesantno razmišljati o mogućnosti da se sedište prebaci na neko mesto koje je centralnije u smislu da je bliže svim drugim akterima. Istanbul je bio centar i vizantijskog, istočnog, rimskog i osmanskog sveta, ali mislim da je to manje izvodljivo. Možda je izvodljivije izmeštanje u Indiju, koja je najbliža tome da zaista dobije stalno mesto u Savetu bezbednosti“, ocenjuje ovaj istoričar. 

Marković napominje da se UN nalaze u trenutku objektivne krize i autoriteta i legitimiteta, kao i krize koja je izazvana dejstvom velikih sila, a pogotovo Amerike, koja ucenjuje sa finansiranjem i koja u principu jednostrano postupa u pogledu mnogih rezolucija uključujući i onih koje je sama donosila, mada, kako kaže, ni ostale velike sile nisu nevine po tom pitanju. 

On ističe da se postavlja pitanje da li ustrojstvo UN po formuli koja je smišljena u San Francisku pre 80 godina odgovara svetu u kome sada živimo. 

„Ujedinjene nacije, iako imaju Generalnu skupštinu gde jedna suverena država znači jedan glas, imaju i Savet bezbednosti koji je rezidualni efekat onoga što su nekad bile velike sile. Pet sila i dalje imaju pravo veta, a sve one čak ni 1945. nisu naročito zasluživale da imaju taj položaj, osim Kine kao najmnogoljudnije zemlje i Amerike i Sovjetskog Saveza kao dve super-sile. Kada se govori o reformi UN uglavnom se priča o reformi Saveta bezbednosti, dok bi za manje države u suštini više odgovaralo da se razmisli o celokupnoj formuli: o odnosu između savetodavnog tela koje je Generalna skupština UN i tela koja se najviše pita, a to je Savet bezbednosti“, zaključuje Marković.