Radić: Volela bih da se 17. mart ne ponovi nikome u civilizovanoj Evropi

Profesor srpskog jezika u Gimnaziji u Orahovcu i autorka knjige ,,Kosovometohijski glasovi“ Olivera Radić i jedan od svedoka događaja od17. marta u delu Orahovca gde žive Srbi kaže za Kosovo onlajn da je za nju prva asocijacija na 17. mart 2004. godine nemoć Srba da bilo šta preduzmu kako bi se zaštitili od nasilja.

“Taj 17. mart je masa sa jedne strane i naša nemoć sa druge strane. To je trenutak kada sam se osetila najnemoćnije. Kada sam čula masu kako dolazi iz donjeg dela Orahovca htela sam da spasim svoju decu, a nisam imala kako. Hvala Bogu na tome je stalo. Razrušili su jednu ulicu, bilo je povređenih ali nisu došli u naš deo i hvala Bogu da se završilo na taj način”, kaže Radić.

Ističe da ne treba zaboraviti da su se tog dana mnoge crkve i manastiri našli u plamenu.

“Tog dana je Bogorodica Ljeviška bila u plamenu, crkve u Prištini i Đakovici, naše svetinje, naše kuće, naše biblioteke, naša kultura, naša groblja. To je za mene 17. mart i ne bih volela da se ovaj dan ponovi ikome u civilizovanoj Evropi. Takvi martovi ne trebaju ni civilizaciji ni kulturi, ni jednom čoveku”, ističe Radić.

Kaže da je nakon 1999. godine često odlazila u Prizren i da je uvek bila ljubazno dočekana zbog čega je bila uverena da ne može da dođe do onoga što se dogodilo tog 17. marta 2004.

"Mislila sam da u Prizrenu nikada neće ništa da se desi, a desio se 17. mart. I danas idem redovno u Prizren, u naše svetinje. Tamo slobodno mogu da popijem kafu, pojedem ćevape i sednem pored Bistrice, ali taj strah postoji. Naravno, neću da globalizujem. Ima mnogo dobrih ljudi na drugoj strani, ali se bojim da tu negde uvek ima neko ko je spreman da počini neko zlo i onda se toga zla bojim", kaže Radić.

Ona poručuje da zlo nikome ne donosi dobro. 

"Ne bojim se za sebe, već za sve ljude. Zlo ne donosi nikome dobro", poručuje Radić.