Tramp sprema kosovski scenario za Ukrajinu

Rat u Ukrajini mogao bi da bude zaustavljen sporazumom koji ostavlja otvoreno pitanje o finalnom statusu anektiranih teritorija. Rusija bi zadržala faktičku kontrolu nad delom okupirane ukrajinske zemlje koju je i formalno anektirala, dok Kijev ne bi prihvatio promenu teritorijalnog integriteta, ali bi prihvatio obavezu da spor rešava mirnim sredstvima. U takvom razdvajanju teritorijalne kontrole i formalnog priznanja može se prepoznati politička logika kosovskog scenarija.

Teritorija pod ruskom kontrolom ne bi samim primirjem pravno postala ruska. Ukrajina bi mogla da zadrži svoje teritorijalne zahteve, a da njihovo ostvarivanje odvoji od upotrebe vojne sile. Prihvatanje linije prekida vatre može biti privremena bezbednosna odluka, dok priznanje aneksije proizvodi drugačije političke i pravne posledice. Trampov mogući uspeh zato bi se merio sposobnošću da obezbedi život sa nerešenim sporom, uz dovoljno pouzdanu zaštitu od novog rata.

Najnoviji diplomatski krug pokazuje da se o elementima takvog aranžmana razgovara, ali da dogovor još nije postignut. Stiv Vitkof je 20. oktobra razgovarao sa Volodimirom Zelenskim i evropskim predstavnicima u Oslu, uz onlajn učešće Džareda Kušnera, a narednog dana sa Vladimirom Putinom u Sankt Peterburgu.

Zelenski je 23. oktobra potvrdio da se sastanak ukrajinskog, američkog i ruskog pregovaračkog tima planira za prvu polovinu novembra, uz zahtev da Evropa bude uključena i da o ključnim pitanjima razgovaraju lideri. Prema Rojtersu, traži i snažne bezbednosne garancije i desetogodišnje finansiranje ukrajinske vojske.

Politička privlačnost šireg paketa je razumljiva. Ako bi Kijev dobio dugoročnu bezbednost i sredstva za obnovu, a Moskva određene ekonomske koristi od obustave rata, obe strane imale bi više razloga da prihvate bolan kompromis. Pregovarač proširuje prostor za razmenu tako što u spor uvodi različite interese.

Slabost tog pristupa nastaje kada ekonomski podsticaji treba da nadoknade neslaganje o samostalnosti Ukrajine. Ako Kremlj buduću bezbednost Rusije vezuje za ograničavanje ukrajinskog vojnog i spoljnopolitičkog izbora, mogućnost trgovine sa Zapadom sama po sebi teško rešava spor. Rojtersov izveštaj iz ovog diplomatskog kruga pokazuje da Moskva i dalje traži celu Donjecku oblast i isključivanje ukrajinskog članstva u Natou.

Pitanje priznanja, pritom, nije isto za Kijev i Vašington. Rojters je još u aprilu 2025. objavio da je tadašnji američki predlog predviđao američko pravno priznanje ruske kontrole nad Krimom i faktičko prihvatanje ruske kontrole nad drugim okupiranim oblastima. To je raniji pregovarački dokument, a ne dokaz o sadržaju sadašnjih predloga. Ipak, pokazuje zašto treba razlikovati ukrajinsko nepriznavanje, američko priznanje i stav evropskih država. Moguće je da jedna strana zadrži svoj pravni zahtev, dok ga druge države politički ili pravno napuste. Za Ukrajinu bi posledice takvog razvoja bile mnogo šire od samog prekida vatre, kako se do sada predstavlja.

Kosovska paralela najviše objašnjava mogućnost da se odnosi uređuju bez saglasnosti o konačnom statusu. Evropski sporazumi o normalizaciji odnosa  uvek su polazili od različitih stavova Beograda i Prištine o statusu a istovremeno predviđali praktično uređivanje odnosa i rešavanje sporova isključivo mirnim sredstvima. Takav pristup dopušta da strane svoje pravne pozicije ne usaglase godinama, dok preuzimaju konkretne obaveze u svakodnevnim odnosima. U ukrajinskom slučaju, slična logika omogućila bi Kijevu da obustavu rata predstavi kao zaštitu stanovništva i države, bez potpisivanja dokumenta kojim ruska osvajanja proglašava legitimnim. Njena održivost zavisila bi od preciznosti obaveza i njihove primene.

Poređenje sa Kosovom već postoji u međunarodnoj stručnoj raspravi. Edvard Džozef je predložio privremeni aranžman po uzoru na Rezoluciju 1244, sa odlaganjem konačnog statusa i pregovorima o međunarodnoj upravi i bezbednosnom prisustvu. Pol Hokenos je u januaru 2026. otvorio istu temu tekstom „Ukraine’s Answer Might Be Kosovo“.

Analogija ima i jasnu pravnu granicu. Kosovo nije pripojeno susednoj državi, dok je Rusija proglasila aneksiju ukrajinskih oblasti. Generalna skupština UN je Rezolucijom ES-11/4 osudila pokušaj njihove nezakonite aneksije i pozvala države da promenu statusa ne priznaju. Sličnost mogućih pregovaračkih tehnika zato ne izjednačava pravne osnove ovih slučajeva. Odlaganje odluke o statusu može pomoći da rat prestane, ali ne daje automatsko pravno opravdanje teritorijalnom osvajanju. Upravo na toj razlici počivala bi mogućnost da Ukrajina prihvati primirje, a zadrži međunarodno priznati teritorijalni zahtev.

Piše za Tanjug vanredni profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu Stefan Surlić