Samo dijalog otvara vrata mira

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn, specijalni dopisnik Politike iz Skoplja

Kada sam, pre pet godina, zakucao na vrata Vatikana i zatražio da njegov suveren govori za „Politiku”, nisam verovao da ću dobiti pozitivan odgovor. Intervju je ostvaren i to je prvi intervju koji je Sveti otac dao za jedan medij na Balkanu. Nj. e. nuncije Lučano Surijani, koji je tada bio u Beogradu, obavestio me je o realizaciji intervja sledećim rečima: „Onom ko kuca – otvoriće se vrata.” Vatikan je otvorio vrata „Politici”, a „Politika” rečima pape Franciska i državnog sekretara Vatikana Pjetra Parolina, koje su preko našeg lista odjeknule u svet.

Danas, četiri godine kasnije, ne mogu da verujem koliko su se reči državnog sekretara Vatikana Pjetra Parolina koje je podelio sa čitaocima „Politike” ostvarile. Dana 5. maja 2019, u intervjuu za „Politiku” Pjetro Parolin, drugi čovek Vatikana, konstatovao je sledeće: „Rekao bih da smo nakon Hladnog rata još daleko od postizanja novog, pozitivnog i održivog međunarodnog poretka. Ako je tačno da je istorija oduvek poznavala neprijateljske suprotstavljene pozicije i konflikte, novi scenariji koji su otvoreni pred našim očima poslednjih godina ‒ zbunjujući su. Počevši od 2001. godine, ukupna međunarodna situacija se još i pogoršala. Skandal postojanja gladi u svetu, kršenje ljudskog dostojanstva, sistematsko uništavanje civilnog stanovništva, novi mehanizmi kojima svetska sila vrši svoju dominaciju, poremećaji međunarodne ekonomije, povratak sve brutalnijeg terorizma fanatika koji se pozivaju na islam, eksploatacija rada mnogih zarad blagostanja malobrojnih, drama migranata koji masovno napuštaju sopstvenu zemlju zbog rata ili ekstremnog siromaštva, kojima je uskraćena budućnost i nada ‒ činjenice su koje ne mogu da nas ostave nezainteresovanima. Upotrebiću izraz koji papa Francisko često koristi ‒ to je ’treći svetski rat u delovima’.”

Nije li reč o gotovo proročanskom citatu? Danas svedočimo ratnoj situaciji u Ukrajini. Na jednoj strani imamo trideset zemalja članica NATO-a uz Ukrajinu, a na drugoj strani imamo Rusku Federaciju. Nije li pred našim očima, ali i pred vratima, treći svetski rat?

Pontifikalna diplomatija se smatra najstarijom u svetu. Značajan doprinos njenom razvoju dao je car Konstantin, rođen u Nišu, osnivač Konstantinopolja – Istanbula. Milanskim ediktom (313) i, nakon njega, Solunskim ediktom (380), koji je proglasio car Teodosije Veliki, hrišćanstvo je postalo i zvanična religija Rimskog carstva. Crkva je stekla važnu ulogu i papa je počeo aktivno da učestvuje u međunarodnim odnosima šaljući tzv. apokrisare vladarima tog doba. Odlika vatikanske diplomatije se ogleda u strpljivom posmatranju stvari i događaja i preduzimanju rešenja na osnovu vekovnih iskustava.

Vatikan i Srbija imaju vekovnu tradiciju diplomatskih odnosa, povodom čije su stogodišnjice objavljeni svi intervjui dati „Politici” iz Vatikana u specijalnom izdanju pod nazivom „Stogodišnjica predstavništva Svete stolice u Beogradu”. U ovoj vekovnoj diplomatskoj saradnji Vatikan nikada nije priznao ni Nezavisnu državu Hrvatsku ni Kosovo. Nuncije Surijani rekao je za naš list: „Iskreno, ne čini mi se da su se Srbija i Sveta stolica našle na suprotnim stranama, čak iako je za vreme Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije došlo do prekida diplomatskih odnosa, od decembra 1952. do juna 1966”, naglasivši da je Sveta stolica od samog početka kosovskog problema pokušala da ohrabri i pomogne uključenim stranama, tako da kroz otvoren, iskren i konstruktivni dijalog mogu doći do pravednog rešenja koje će biti na dobrobit svih. Međutim, nema opipljivog napretka u sprovođenju Briselskog dogovora oko normalizacije odnosa Beograda i Prištine, još nisu nađena vrata iza kojih stoji mirno nalaženje kompromisa.

Papa Francisko, 1. novembra 2020. godine, kada se obeležavao vek predstavništva Svete stolice u Beogradu, u intervjuu za „Politiku” nagovestio je jedino efikasno sredstvo za rešavanje socijalnih, političkih, ekonomskih, kulturnih i verskih sukoba – dijalog: „Sukobi se ne rešavaju zaboravom, neznanjem ili brisanjem svega i kretanjem ispočetka, već dijalogom, koji podrazumeva prepoznavanje drugog i radosno prihvatanje da smo pozvani da proširimo pogled kako bismo prepoznali dobro od koga ćemo svi imati koristi. Niko ne sazreva niti dostiže svoju punoću tako što se zatvara u sebe i svoja uverenja. Važno je zapamtiti da zdrava otvorenost nikada ne ugrožava identitet.”

A gde smo danas? Gde je najmoćnije oružje diplomatije? Zašto je dijalog negde zaključan dok oružana paljba i mržnja gutaju sve pred sobom? Na koja vrata da pokucamo da nam ih mir otvori?

Slučajno ili namerno, Vatikan i papa odlučili su da upravo Beograd bude centar iz kojeg će se svet upozoriti na stradanja i odakle će se ponuditi rešenje. Beogradska „Politika”, koji živi od Brisela do Tokija i svoje čitaoce pouzdano i objektivno obaveštava o dešavanjima ne samo u zemlji već i u regionu i svetu, oduvek nastoji da doprinese miru i od tog usmerenja nikada neće odustati. Nećemo prestati da tražimo vrata iza kojih su dijalog i mir.