Može li se postignuti mir u Južnom Kavkazu preslikati i na Zapadni Balkan?

„Danas pišemo veliku novu istoriju“, izjavio je u petak predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev nakon što je u Beloj kući, u prisustvu američkog predsednika Donalda Trampa, potpisao mirovni sporazum sa predsednikom Jermenije Nikolom Pašinjanom. Ovim je okončan četrdesetogodišnji rat oko Nagorno-Karabaha. Bez obzira na prividne sličnosti, spor u Južnom Kavkazu ipak se razlikuje od onog oko Kosova. Zajednički imenitelj može biti veći angažman SAD u postizanju sporazuma između Beograda i Prištine, tvrde sagovornici Kosovo onlajna.

Piše: Đorđe Barović

„Mnogo su patili toliko godina, mnogi su pokušavali da pronađu rešenje, Evropska unija, Rusi, nikada se nije desilo. Ali ovim sporazumom smo konačno uspeli da sklopimo mir“, rekao je Tramp na ceremoniji potpisivanja.

Mirovni sporazum Azerbejdžana i Jermenije pozdravili su i Beograd i Priština, a politički analitičar sa Bliskog istoka i kolumnista Kosovo onlajna Habib al Hadi daje „širu sliku“, kako navodi, „delimično iznenađujućeg mirovnog sporazuma između Jerevana i Bakua“.

Uveren je da ovaj dogovor može da „poništi ili barem zakomplikuje prethodne planove zapadnih stratega da integrišu Jermeniju u evroatlantske strukture otvaranjem svog „bezbednosnog kišobrana“.

Ističe, sporazum je potpisan u momentu zaoštravanja odnosa između Moskve i Bakua zbog sumnje da se preko Azerbejdžana vode ukrajinske vojne akcije protiv Rusije.

„S druge strane, pozicija Bakua i Jermenije je važna i za razvoj bliskoistočne konfrontacije. Tel Aviv računa na savezništvo Azerbejdžana u sukobu sa Iranom, budući da je Izrael vojnom pomoći apsolutno zadužio Baku u napadu na Nagorno-Karabah 2023. godine. U sve ovo mora da se dodaju i interesi Turske koja je neprikosnoveni partner Bakua. Imaće, dakle da se posledice sporazuma analiziraju i osete širom Kavkaza, Bliskog istoka, Evrope i Rusije“, uveren je Hadi.

Naglašava da će mirovni sporazum između Azerbejdžana i Jermenije biti zaključen odmah nakon što bude promenjen jermenski ustav i iz njega budu izbačene sve reference na nekada spornu teritoriju Nagorno-Karabah.

Mada ih deli oko 3.000 kilometara, veza između Južnog Kavkaza i Zapadnog Balkana: azerbejdžanskog Nagorno-Karabaha i Kosova, uspostavljena je odmah posle početka međunarodnog priznanja Kosova.

Proglašenje nezavisnosti Kosova 17. februara 2008. izazvalo je opsežne rasprave o mogućim implikacijama na sukob u Nagorno-Karabahu, sa nekim izjavama, uključujući neke od Jermena, koje sugerišu da potpuno menja situaciju na Južnom Kavkazu, a druge uključujući i one od strane azerbejdžanske i neke zapadne vlade, tvrdeći da to nije primenljivo na tamošnje teritorijalne sporove.

Za sagovornike Kosovo onlajna sve sličnosti ova dva slučaja su prividne, ali istovremeno pokazuju da je nova američka administracija spremna da se upusti u rešavanje „tinjajućih sukoba“ širom sveta.

Bez obzira što američki predsednik Donald Tramp ni tokom potpisivanja mirovnog sporazuma Azerbejdžana i Jermenije nije propustio da naglasi kako je doprineo da ne dođe do rata između Srbije i Kosova, ovo pitanje je za njega, ističu, u ovom trenutku, i dalje na dnu liste prioriteta.

Prividne sličnosti i prihvatljiva rešenja

Jedan od iskusnih srpskih diplomata, nekadašnji ambasador SR Jugoslavije u Azerbejdžanu Darko Tanasković kaže u razgovoru za Kosovo onlajn da je mirovni sporazum između ove zemlje i Jermenije postao moguć tek nakon vojne reintegracije Nagorno-Karabaha, ali da ovaj sukob ima samo prividne sličnosti sa slučajem Kosova i da tu ne treba očekivati „brza rešenja“.

Tanasković je uveren da će se SAD, kao što su posredovale u mirovnom sporazumu Azerbejdžana i Jermenije, u jednom trenutku uključiti i u rešavanje pitanja Kosova.

„Uloga SAD, bez dovođenja u pitanje onog osnovnog stava da su oni priznali samostalno proglašenu nezavisnost Kosova, mogla biti manje pristrasna u tom smislu što bi bila pragmatičnija, racionalnija u skladu sa tom trgovačkom logikom kojom se Tramp inače služi: da se vidi šta u nekom eventualnom sporazumu neko dobija, a neko gubi. Ali, nisam siguran da bi američka administacija, i pod Trampom, mogla da uvaži onaj naš razlog svih razloga, a to je da je Kosovo za nas nešto specifično. Kosovo je za nas paradoksalno, ono što je za Jermene Nagorno-Karabah. Sa stanovišta istorije, tradicije i nacionalnih vrednosti“, izjavio je Tanasković za Kosovo onlajn.

Dodaje da razlog američkog pragmatičnijeg pristupa pitanju Kosova treba tražiti u činjenici da Tramp „ne gaji nikakvu veliku i posebnu ideološku ljubav prema Albancima“.

„Sigurno će nastojati na onome što je i pomenuto u pismu dveju kongresmenki, a što je dovedeno u pitanje - međusobno priznavanje dveju država. Ali, tek na kraju toga puta. Mislim da nije realno očekivati nekakvo brzo rešenje ovoga tipa, jer je između Azerbejdžana i Jermenije sve završeno, završeno na bojnom polju“, navodi Tanasković.

Dodaje da su se SAD uključile u pitanje mirovnog rešenja za Azerbejdžan i Jermeniju tek kada su pripremljene sve pojedinosti sporazuma između ove dve zemlje.

„U našem slučaju mislim da će administracija biti pragmatičnija, da neće u većoj meri biti emotivno i ideološki naklonjena ni Prištini ni Beogradu što se pokazalo i prilikom prvog Trampovog mandata. Ali, to neće olakšati dolaženje do rešenje koje bi za nas bilo prihvatljivo“, uveren je Tanasković.

Upitan zbog čega je američki predsednik i tokom ceremonije potpisivanja mirovnog sporazuma Azerbejdžana i Jermenije apostrofirao da je „sprečio rat Srbije i Kosova“, bivši diplomata poručuje da sve njegove izjave treba „pažljivo slučati“, a da je ova „enigmatična“.

„Nije sasvim jasno na šta je mislio i na kakav rat, zato što su svi obavešteni faktori u međunarodnoj zajednici, a i kod nas tvrdili da zaista nikakve ideje nije bilo o pokretanju bilo kakvog rata u ovom trenutku, pogotovo od strane Srbije. Mislim da je on u opštem smislu smatrao da je sprečio rat, a da bi to delovalo efektnije povezao je to sa ovim trenutkom“, smatra Tanasković.

Komentarišući mirovni sporazum Azerbejdžana i Jermenije, Tanasković kaže da je rezultat „vojne reintegracije“ Nagorno-Karabaha, ali i potiskivanja uticaja Rusije.

„Očigledno je da je ovaj mir postao moguć onoga trenutka kada je Azerbejdžan ostvario svoje ciljeve, a to znači da je reintegrisao vojnom silom teritoriju koju je s razlogom smatrao da međunarodno-pravno njemu pripada. E sada, sasvim je sigurno da Jermenija tu nije mogla mnogo da se pita“, naglašava Tanasković.

Jedan od razloga je, navodi, i što je Jermenija izgubila podršku Rusije.

„Jermenija je izgubila podršku Rusije iz niza razloga, ali moje je mišljene da je Rusija čak i jače podržavala Jermeniju ona opet ne bi mogla da izbegne ovakav ishod, tim više što je Rusija, kao što znamo, zabavljena jednim velikim ratom“, precizirao je Tanasković.

Upitan koliko sukob Azerbejdžana i Jermenije ima sličnosti sa kosovskim pitanjem, Tanasković kaže da „nema toliko sličnosti koliko su neki skloni da vide“.

„Nema tu mnogo sličnosti. Najpre, na međunarodno-pravnom planu sličnosti uopšte nema. Jermenija je zauzela deo azerbejdžanske teritorije, a u našem slučaju Srbiji su oteti Kosovo i Metohija. I razumno bi bilo da neki mir podrazumeva vraćanje te teritorije Srbiji što se sada uopšte ne može zamisliti“, precizirao je Tanasković.

Kao mogući „novi momenat“ vidi snažnije angažovanje SAD u pregovorima Beograda i Prištine.

„Jedino što je novo i što bi moglo odigrati određenu ulogu to je snažnije angažovanje SAD, sa predsednikom Trampom. Ali, to tek treba da vidimo kako će se iskazati u vezi sa Kosovom i Metohijom“, precizirao je bivši diplomata.

Objašnjava da su bez obzira na „prividne sličnosti“ razlike između ova dva slučaja velike.

„Ključna je što je sa stanovišta međunarodnog prava Jermenija okupirala deo Azerbejdžana i da je ova zemlja imala puno pravo da traži da joj ta teritorija bude vraćena“, navodi Tanasković.

Podseća da mu je 1999. kada je predao akreditiv za ambasadora SR Jugoslavije u Azerbejdžanu, tadašnji predsednik ove zemlje Hejdaru Alijev (otac sadašnjeg predsednika Ilhama Alijeva) detaljno objasnio nacionalnu strategiju u pogledu vraćanja teritorija Nagorno-Karabaha u okvire teritorijalnog suvereniteta i integriteta.

„Pored ostalog rekao mi je da treba uvek imati jake i efikasne međunarodne veze i imati barem jednog saveznika koji je spreman da u odlučujućem trenutku presudno pomogne i da treba imati potpuno nacionalno jedinstvo u pogledu toga cilja. Tu već postoje velike razlike iako je naša stvar u vezi sa Kosovom i Metohijom apsolutno u pogledu međunarodnog prava nesporna, to je prekršeno i to više nikoga ne interesuje“, kaže Tanasković.

S druge strane, dodaje, Srbija nema kao Azerbejdžan saveznika kao što je Turska koja je u „odlučujućem trenutku“ i kada je ocenjeno da je tako nešto moguće uraditi u odnosu na geopolitičku situaciju, presudno pomogla Azerbejdžanu da vojno zauzme Nagorno-Karabah.

„Zatim, mi nemamo potrebno nacionalno jedinstvo da bismo to mogli da ostvarimo. Prema tome, tu prestaju sve sličnosti i počinju velike i suštinske razlike“, naglašava Tanasković.

Različite dimenzije

Ni za političkog analitičara iz Prišine Bljerima Canaja pitanje Nagorno-Karabaha u sporu Azerbejdžana i Jermenije  i Kosovo dve su „različite dimenzije“ problema, a zatim tim i rešenja.

„Različito je. Ako pogledamo u istoriju, Kosovo je nezavisno zbog raspada Jugoslavije. Kosovo je bilo deo federacije i ne možemo da posmatramo kao isti slučaj sa Nagorno-Karabahom i Azerbejdžanom. Nisu iste stvari“, kaže Canaj za Kosovo onlajn.

Ističe da sličnosti između ova dva problema ipak ima, ali u tome da su SAD posredovale u potpisivanju Vašingtonskog sporazuma iz 2020.

Sve drugo je, ponavlja, različito.

„Različite su ideje i dimenzije u odnosu sa Kosovom“, precizira ovaj analitičar.

Prema njegovim rečima do razrešenja pitanja Kosova će doći zato što i SAD i EU gledaju na isti način na ovo pitanje.  

„Nije u interesu EU da ima neki problem u Evropi. Isto važi i za Ameriku. Tako da na pitanju dijaloga Kosova i Srbije oni su sada na istom putu, na istoj ideji. Sve što oni hoće je neki sporazum posle koga više neće biti problema koje imamo ne samo mi, nego i EU i Amerika. Zato su tu istomišljenici“, zaključuje Canaj.

Američko „prekomponovanje odnosa“

Komentarišući mirovni sporazum Azerbejdžana i Jermenije istoričar Stefan Radojković naglašava da u „prekomponovanju međunarodnih odnosa“ do smirivanja tenzija dolazi u onim regionima gde SAD, iz svojih interesa, iskažu svoje primarno interesovanje.

„Slično se može reći i u pregovorima Srbije i Prištine, a sada Jermenije i Azerbejdžana kada dolazi do posredovanja američke administracije“, kaže Radojković u razgovoru za Kosovo onlajn.

Zastoj u dijalogu Beograda i Prištine posmatra i kao pokušaj obe strane da „Vašington bude garant stabilnosti i opstanka“ takvog sporazuma.

Ipak, ovaj analitičar smatra da ne treba gajiti iluzije da će nova američka administracija biti „nepristrasan posrednik u dijalogu“.

„Ne može se očekivati da će SAD biti nepristrasan akter, ali očekivaće se saradljivost sa obe suprostavljene strane. Iako će oni preferirati ili će imati više razumevanja za Prištinu, to više nije blanko podrška“, naglašava on.

Podseća da su odnosi Vašingtona i Prištine već narušeni i da aktuelna vlada u tehničkom mandatu na čelu sa Aljbinom Kurtijem ima „velikih protivnika u Trampovoj administraciji“.

„Poznato je da su odnosi do izvesne mere 'zahlađeni' zbog nesprovođenja raznih odluka ili sporazuma koji su bili potpisivani ili usmeno dogovarani u prethodnim godinama. S tim na umu, ne možemo očekivati da Vašington bude na strani Beograda, ali sa druge strane možemo očekivati da će imati izbalansiraniji pristup ovom dijalogu između Srbije i Prištine“, uveren je Radojković.

Komentarišući Trampovu tvrdnju koju je izrekao i prilikom potpisivanja mirovnog sporazuma između Azerbejdžana i Jermenije - da je sprečio „rat između Srbije i Kosova“, ovaj analitičar kaže je predsednik SAD poznat po svojim neodmerenim izjavama.

„Prosto je takva, 'koloritna' osoba koja voli da daje bombastične izjave kako bi dao sebi na značaju pre svega zbog njegove baze, glasača koji pripadaju pokretu Maga“, zaključuje Radojković.

Komentarišući mirovni sporazum u Južnom Kavkazu koji je potpisan pod patronatom Bele kuće, Radojković kaže da u mnogim elementima ima sličnosti sa Vašingtonskim sporazumom koji su Beograd i Priština potpisali 2020.

„Ovo dosta podseća na neki takav sporazum, gde će po svemu sudeći doći do stabilizacije odnosa između Jermenije i Azerbejdžana, ali i do većeg uticaja SAD na području Južnog Kavkaza i naravno većeg uticaja na Balkanu, barem po pitanju odnosa Srbije i Prištine“, precizirao je Radojković.

Objašnjava da je američki predsednik Donald Tramp u mirovni sporazum Azerbejdžana i Jermenije uspeo da ubaci i deo „svog biznis mentaliteta“.

„Izdogovarao je otvaranje jednog koridora koji treba da poveže esklavu Azerbejdžana Nahičevan preko jermenske teritorije. I to je važna kompontenta tog sporazuma“, smatra ovaj analitičar.

Upitan koliko sukob Azerbejdžana i Jermenije može da se poveže sa kosovskom krizom, Radojković kaže da je mnogo tačnije poređenje sa građanskim ratom u Hrvatskoj u kojoj je jedna od strana bio pobunjeni, srpski entitet u okviru Hrvatske koji je pomagala tadašnja SRJ, odnosno Srbija.

„U tom smislu sukob između Nagorno-Karabaha i Azerbejdžana, a podržavala ga je Jermenija jeste sličnost. Naravno, ti sukobi ne mogu da se porede po dužini trajanja, ali dinamika i akteri su jako slični, iako u ovom slučaju na Balkanu daleko kraći“, kaže Radojković.

Naglašava da je „apsolutni pobednik“ rata u Južnom Kavkazu - Azerbejdžan.

„Zacementirao je svoju pobedu iz 2023. godine nad snagama Nagorno-Karabaha i na izvestan način legalizovao i egzodus jermenskog stanovništva iz Nagorno-Karabaha ili 'Republike Arcag' kako su je zvali. Jermeniji je sada ostalo da pokuša da obezbedi svoj opstanak jer određeni signali su slati iz Bakua da bi moglo da dođe i do odvajanja delova same Jermenije, kako bi se Azerbejdžan spojio sa Nahičevanom“, ističe Radojković.

Dodaje da je u takvoj situaciji „Jermenija uradila šta je morala“.

„Stešnjena sa sviju strana u suštini protivnicima, Turskom i Azerbejdžanom i njoj je bio potreban upliv neke strane sile za koju je smatrala da može da garantuje njen opstanak, a to su SAD“, objašnjava Radojković.