Sećanja na martovski pogrom 2004: Srpske kuće gorele, pripadnici međunarodnih snaga jeli marendu

Kada se uništava ono najsvetije u jednom narodu, a to su verski objekti, jasna je želja, ukazuju sagovornici Kosovo onlajna da se zatre svaki srpski trag. To je ono što je pokušano u martovskom pogromu 2004. godine, kada je iz svojih kuća prognano više od 4.000 Srba širom Kosova, uništeno na desetine manastira, više od 10.000 vrednih fresaka i ikona, kada su u pepelu nestale crkvene matične knjige krštenih, venčanih i umrlih koje svedoče o vekovnom trajanju Srba na Kosovu. Trodnevno nasilje odvijalo se u prisustvu 3.000 pripadnika Unmika i 20.000 pripadnika Kfora, a neposrednim očevicima i danas su živa sećanja na to kako su neki pripadnici međunarodnih snaga jeli marendu dok su srpske kuće gorele.

Piše: Dušica Radeka Đorđević

U tragičnim događajima koji su počeli 17. marta 2004, etnički je očišćena Priština, a Srbi su proterani i iz Prizrena, Đakovice, Peći, Uroševca, Štimlja, Podujeva, Gnjilana...

Prema podacima Bezbednosno-informativne agencije Srbije, planovi albanskih ekstremista da u potpunosti etnički očiste Kosovo od Srba, donosili su se na tajnim sastancima još tokom jeseni 2003. godine. Prema ovim izvorima, ključni ljudi su unapred znali plan postupanja, samo se čekao pogodan incident da se krene u realizaciju već dogovorenih aktivnosti.

Sirene hitne pomoći na sve strane

Samo nasilje, kako kaže, novinar Žarko Joksimović, prisećajući se pogroma, nije moglo previše da iznenadi one koji su preživljavali ratne traume i tokom 1999. godine, ali ističe da je tog marta bilo masovnije nego prethodnih godina. 

„Malo smo bili smo zatečeni. Takve stvari su se ovde uvek mogle očekivati, ali ne tom žestinom i u tolikom broju“, rekao je za Kosovo onlajn Joksimović, koji je u to vreme bio dopisnik RTS-a i koga su prve informacije o tome da širom Kosova ima i poginulih, zatekle u Prištini, u restoranu preko puta sedišta Unmika, gde su se uglavnom Srbi okupljali u vreme pauze za kafu. 

Ne znajući šta se zbiva oko njih, čuli su da je u Čaglavici zapravo rat već počeo, čuli su sirene hitne pomoći na sve strane kroz grad, a zatim mu je rođak iz Mitrovice javio da tamo već ima mrtvih na srpskoj strani.
Scena koju su kasnije i sami zatekli u Čaglavici bila je, kaže, jeziva. 

„Više desetina hiljada Prištevaca je krenulo na Čaglavicu. Usput smo prolazili prema Kosovu Polju, deo je već goreo. U plamenu je bilo sve što je preostalo srpsko, do Doma zdravlja, sve je to gorelo. Usput smo u trgovačkoj zoni sreli dvadesetak američkih 'žaba', kako ih zovu. Bili su tu, ali nisu bili angažovani na sprečavanju tog organizovanog terora sa ciljem da se i poslednji Srbin odavde protera. Čekali su neko svoje vreme, nije mi jasno zašto. Dok je policija proterivala preostale Srbe po Kosovu Polju, oni su mirno sedeli. Kad smo stigli u Čaglavicu, deo je već goreo“, priseća se on.

Indolentnost stranaca

Švedski bataljon, dodaje, poređao je svoja borbena vozila, a njegovi pripadnici su se na njima izležavali na martovskom suncu, i opet nešto čekali. 

„U međuvremenu su delili marendu pa su još i jeli dok su ljudi ovamo ginuli i dok su kuće gorele. Sve smo to beležili i snimali, pomalo začuđeni, u nadi da je to samo neki eksces. Međutim, širila se vest da je sve to poprimilo ogromne razmere i da gotovo nije bilo grada gde se to nije dešavalo. Iz pravca Lipljana masa ljudi je krenula prema Lapljem Selu. Videli smo masu koja je zaustavljena na sadašnjem kružnom toku prema Marigoni. U Čaglavici su se Čaglavčani sami branili“, navodi Joksimović.

Iznenađujuća je bila, kaže, indolentnost stranaca i činjenica da niko iz komande nije mogao da naredi da se konačno stane na put nasilnicima, teroristima. 

„I to je danima trajalo. Bilo je pojedinačnih slučajeva, mimo komande, pa je u jednom selu na severu, zahvaljući jednom francuskom kapetanu, ili je imao drugi čin, odlučeno da se ostane u Gojbulji i spasili su selo. Isto je bilo i u Karićevoj zgradi u Lipljanu, gde su bukvalno palili zgradu u kojoj je bio srpski živalj, i niko nije hteo da pritekne. Samo je jedan finski oficir uleteo svojim vozilom i spašavao otuda pojedine porodice“, navodi naš sagovornik. 

Zaključuje, ipak, da ni to kako su se stranci ponašali, nije bilo veliko iznenađenje.

„Oni su došli da od ovoga naprave državu. Što je nas manje, to bolje po njih. Manje posla i taj će posao oko stvaranja države da se nastavi bez bilo kakve pobune s naše strane“, kaže Joksimović.

U naredna dva dana, 18. i 19. marta ekipa RTS-a je obišla i snimila spaljeni Prizren, manastir Svetih Arhanđela, Bogorodicu Ljevišku.

„Bukvalno su sve učinili da nam satru tragove postojanja i sve to do dana današnjeg traje. Onda nasiljem, ubistvima, sada nekakvim administrativnim potezima, zakonima i to je nešto čemu odolevamo i trpimo“, zaključuje Joksimović.

Istraga nije obećavala

Među poginulim Srbima već prvog dana bio je Mitrovčanin Borivoje Spasojević.

Njegov sin Dragan Spasojević seća se da ni pre 20 godina međunarodna istraga koja je pokrenuta nije obećavala pravdu za žrtve martovskog nasilja.

„Kada je posle 17. marta formiran međunarodni tim za istragu vinovnika nasilja 17. marta, taj tim se zvao Tor. Njihovo osnovno pitanje, kada su mene zvali da pitaju o slučaju mog Borivoja Spasojevića, bilo je šta je on tražio na ulici. Nisu oni pitali o pravcu odakle je došao metak ili neke druge stvari, nego ih je živo interesovalo šta je on tražio na ulici. A njihov kolega iz Ef-Bi-Aja Beril Vinč je pre toga učestvovao sa srpske strane u odbijanju napada tih Albanaca, njih dvestotinak koji su prešli na severni deo, naoružani pištoljima i kamenjem razbijali su lokale, pucali okolo. Tako da su mogli njega da pitaju, umesto mene, šta je narod tražio na ulici u trenutku kad se čuju rafali, kad se puca, kad sevaju kamenice ovamo na severu ničim izazvano“, rekao je on za Kosovo onlajn.

Mitrovica, kaže, čuva uspomenu na žrtvu koju su podneli njegov otac i Jana Tučev, takođe ubijena tog dana.

„On je bio elektroinženjer, učestvovao je u dosta projekata što se tiče Mitrovice, Trepče, bio je cenjen čovek. Bio je dobar prijatelj mnogima i narod ga pamti kao svog sugrađanina, pogotovo pod takvim okolnostima pod kakvim je postradao“, govori o svom ocu Dragan Spasojević.

Nasilje koje je počelo 2004, ukazuje, do danas nije prestalo, samo je promenilo oblik.

„17. mart za mene je datum koji pokazuje da narod ima još jedan razlog da se utvrdi u svojoj težnji da ostane na ovim prostorima, da nastavi da živi uprkos svim izazovima koji postoje, mržnji ove druge zajednice ili pojedincima ili grupacijama iz te druge zajednice koji svoju taštinu i svoju neku nesreću najbolje leče na taj način što vrše nasilje ili pokušavaju da ga vrše nad srpskom zajednicom i da probaju da izbrišu tragove srpskog postojanja na Kosmetu“, kaže Spasojević i ističe da su na meti bile prvenstveno enklave u koje su se Srbi vratili i u kojima je ponovo zaživeo život.

Zapaljene svetinje

U Prizrenu su nastradale Bogorodica Ljeviška, Crkva svetog Spasa, Crkva svete Nedelje, Crkva svetog Pantelejmona, Crkva svetog Kozme i Damjana, Manastir Sveti Arhangeli, svi iz 14. veka, zgrada Bogoslovije Sveti Kirilo i Metodije i Episkopski dvor... U Đakovici su nastradali Hram Uspenja Presvete Bogorodice (16. vek) sa parohijskim domom, Katedralna crkva Svete Trojice... U Srbici je zapaljen Manastir Devič (15. vek). U Peći su uništene mitropolija sa parohijskim domom Crkve svetog Preteče i Krstitelja Jovana, Crkva Vavedenja Presvete Bogorodice u Belom Polju i Crkva svetog Jovana Preteče i Krstitelja u Pećkoj banji. U Prištini je zapaljena Crkva svetog Nikole (19. vek), u Kosovskoj Mitrovici uništena je Crkva svetog Save...

Istoričar umetnosti i upravnik Galerije fresaka Narodnog muzeja Srbije Bojan Popović kaže da verski objekti koji su na Kosovu stradali u martovskim događajima 2004. godine, ali i oni oštećeni pre i posle njih, nisu obnovljeni, pogotovo male crkve i da je očita želja da se zatre svaki srpski trag.   

„Čak ni za one važne objekte koji su pod zaštitom Uneska, kao što je Bogorodica Ljeviška ne možemo reći da su u potpunosti obnovljeni. I kod nje još nisu sve freske očišćene od požara 2004. godine. Tu je potpuno jasna želja da se, prosto rečeno, zatre svaki srpski trag. To se najdublje radi tako što uništavate ono što je najsvetije u jednom narodu, a to su verski objekti i groblja. To je ono čime se sreće svaki čovek u nekom trenutku, kad se rađa, kada umire“, naglasio je Popović za Kosovo onlajn.

Odgovornost za kontinuirano uništavanje srpskih verskih objekata, prema njegovoj oceni, nije ni na onima koji su na vlasti na Kosovu, već na onima koji, kako kaže, drže tu vlast.

„Albanci koji žive na Kosovu većinom su divan narod, poznajem ih, ali nevolja je ta što onaj vrh kojim vlada njime nije takav, a čak i oni nisu krivi, već su krivi oni koji drže tu vlast. Postoje čak i zone odgovornosti - američka,  nemačka, francuska... Videli smo kako su posle 2004. godine neke nacije kao što su Španija ili Portugalija odvele svoje snage kada su videli šta se dešava. Španci su bili preneraženi. Ne zato što su oni veliki hrišćani, nego zbog toga što su iz duboke hrišćanske tradicije i znaju šta je umetnost koja strada. Pored njih, i Italijani su donekle  potpuno svesni šta se zbiva. Ono što se tamo loše dešava je direktna odgovornost ovih najvećih naroda koje sam naveo“, ističe Popović. 

Još od Berlinskog kongresa 1878. godine, pa čak i pre toga, kako napominje, u međunarodnom pravu je takva postavka da posle vođenja rata svako zadržava svoju imovinu iz ma kog da je naroda. 

„Samo na teritoriji Kosova i Metohije i na teritoriji Kipra imamo situaciju da vi ne možete kao privatnik, kao Srbin, doći do svoje imovine, pa kako bi tek došli do toga i u poziciju da obnavljate crkvu ako ne postoji želja tih nadređenih Albancima da se to radi. Najbolje su primeri, možda, ne ove velike crkve, koliko mala mesta u kojima je uništena ne jedna, nego po desetak crkava, kao što je Mušutište i u kojima dan-danas imate otvorenu antisrpsku propagandu. U oblasti koja se trudi da se predstavlja kao država imate najveću drugu zajednicu koja se aktivno proteruje. U Evropi takav primer mislim da nismo imali od 1945. godine, ili od Kipra“, ocenjuje on. 

Povod i demanti Unmika

Početku pogroma prethodili su izveštaji kosovskih medija 16. marta 2004. da su trojica dečaka albanske nacionalnosti, starosti 8, 11 i 12 godina, smrtno stradali utopivši se u Ibru, u selu Čabra, nedaleko od Zubinog Potoka, bežeći, navodno, pred srpskim napadačima. Portparol Unmika Derek Čapel demantovao je, međutim, da su dečaci stradali bežeći od Srba i ocenio da je nasilje bilo planirano.

Procene UN policije bile su da je u nasilju na 33 lokacije učestvovalo više od 51.000 Albanaca, a po procenama Oebsa i „Human Rights Watch-a” učestvovalo je čak 60.000 Albanaca.