Zabrinjavajući trend samoubistva u regionu: Mladi najugroženiji, razgovor i podrška ključni

Porast broja samoubistava na Kosovu, konstantne visoke stope u Albaniji i zabrinjavajući trendovi u Severnoj Makedoniji i Srbiji pokazuju da je suicid ozbiljan društveni problem u celom regionu. Siromaštvo i socijalna izolacija neki su od glavnih okidača pored mentalnih oboljenja, a stigma je i dalje veliki izazov, upozoravaju stručnjaci za Kosovo onlajn, ističući da su mladi najugroženija grupa i da ponekad upravo razgovor može biti ključan.

Piše: Petar Rosić

Sredinom avgusta Komitet za ljudska prava i slobode (KMDLNJ) iz Prištine izrazio je duboku zabrinutost nakon što je za manje od 48 sati šest osoba stradalo pod sumnjivim okolnostima, za koje se pretpostavlja da su samoubistva izvršena vatrenim oružjem ili vešanjem. Oni su ukazali na porast broja slučajeva suicida na Kosovu, upozoravajući da se institucije i društvo uglavnom bave posledicama, dok se preventivnim merama ne pristupa ozbiljno.

KMDLNJ je apelovao na državne institucije da hitno preuzmu odgovornost i uvedu efikasne mere zaštite ljudskih prava, posebno prava na život, koje je temelj svih drugih prava.

Tim povodom direktor Saveta za zaštitu ljudskih prava i sloboda Bedžet Šalja izjavio je da je situacija alarmantna i ukazao na nedostatak zvanične statistike.

„Svi se bavimo posledicom. Kada se dogodi slučaj, svi reagujemo, osuđujemo, ali se to pretvorilo u neku vrstu tužbalice za sve dok slučaj ne prođe. Međutim, ne postoji nijedan preventivni mehanizam. Ova pojava neće se iskoreniti, ali se bar može smanjiti broj slučajeva. To je institucionalna odgovornost“, ukazao je Šalja.

Direktor Psihijatrijske klinike u Kliničko-bolničkom centru u Prištini Faton Kutlovci u intervjuu za Kosovo onlajn potvrdio je da je broj samoubistava na Kosovu ove godine u porastu.

„Kao psihijatrijska klinika nemamo zvaničnu statistiku o broju samoubistava na Kosovu, ali prema informacijama koje smo dobili od Kosovske policije, bilo je mnogo slučajeva samoubistava u 2023. godini. U 2024. ovaj broj je smanjen, dok je ove godine broj samoubistava ponovo u porastu, a posebno je u avgustu primećen rast broja slučajeva“, kazao je Kutlovci.

Kao glavne okidače on je naveo mentalne poremećaje i zloupotrebu psihoaktivnih supstanci, ali i druge faktore kao što su nezaposlenost, siromaštvo, socijalna izolacija, gubitak podrške porodice...

„Želeo bih da se posebno fokusiram na depresiju i bipolarni poremećaj, jer je depresija najčešći faktor. Osobe sa depresijom razvijaju beznadežne ideje, osećaj krivice i osećaj da su suvišni porodici ili društvu. To stvara najpovoljnije okolnosti za suicid. Ovde želim da naglasim i postojanje stigme, koja je kod nas na Kosovu veoma prisutna, kao i lak pristup sredstvima za izvršenje samoubistva. Ljudi se često okreću alternativnim ili verskim metodama lečenja psihičkih poremećaja, a kada se stanje pogorša, tek tada se traži pomoć psihijatra. Apelujem da svako ko manifestuje mentalni poremećaj što pre potraži pomoć psihologa ili psihijatra“, naveo je on.

Istakao je da porodica, društvo i lekari moraju da rade zajedno i izrazio potrebu da se izgraditi sistem prevencije već od školskog uzrasta.

„Kada se zloupotrebljavaju narkotici, potrebna je još veća uključenost porodice. Porodica i društvo moraju da znaju da postoje institucije koje pružaju pomoć. Ako porodica, društvo i lekari rade zajedno, može se izgraditi sistem prevencije već od školskog uzrasta. Škole treba da razvijaju veštine kod dece, a vlada da izradi sveobuhvatne programe za zapošljavanje mladih i da im pruži nadu za stvaranje sopstvenih porodica“, naveo je on.

Ukazao je i da Kosovo ima dobro razvijenu mrežu centara za mentalno zdravlje, ali da nedostaju kol-centri za pomoć osobama sa suicidnim mislima.

„Postoji jedan takav centar, ali smatram da ih treba biti više. Ti centri bi trebalo da upućuju ljude u ustanove za mentalno zdravlje, jer na Kosovu imamo dobro razvijenu mrežu. Ti centri trebalo bi da bliže sarađuju i sa centrima za socijalni rad. Oni bi trebalo da imaju više socijalnih radnika i trebalo bi da bude više psihologa u školama“, kaže naš sagovornik.

Trendovi u regionu

Dok Kosovo beleži drastičan rast broja samoubistva, univerzitetski profesor iz Skoplja Cane Mojanoski ukazuje da podaci iz regiona pokazuju različite trendove.

„U Severnoj Makedoniji, broj samoubistava je 2012. bio 174, dok je 2024. zabeleženo 83 slučaja. Crna Gora je 2021. imala 121 samoubistvo i tada se smatrala zemljom sa najvišom stopom na Balkanu, ali je broj 2024. pao na 93. U Albaniji, Srbiji i Hrvatskoj podaci ne beleže veće oscilacije, dok za Bosnu i Hercegovinu nisam naišao ni na jedan jedinstven podatak, što ukazuje da je broj samoubistava tamo različit u određenim oblastima“, objašnjava profesor za Kosovo onlajn.

Ističe da, prema međunarodnim standardima, zemlje sa stopom samoubistava između 6 i 15 spadaju u one sa niskim stopama.

„Makedonija i balkanske zemlje spadaju u ovu grupu i u tom kontekstu, prema podacima koji su javno objavljeni, možemo zaključiti da se stopa samoubistava u Makedoniji kreće između 6,8 i 5,7 u 2024. godini“, kaže Mojanoski.

Navodi da nauke imaju različita objašnjenja zašto se samoubistva dešavaju, ali da se u svakom slučaju radi o kombinaciji individualnih odluka i društvenih okolnosti.

„Samoubistva su često posledica individualnih karakteristika pojedinca, kao što je duhovno stanje, kao što je poremećaj, kao što je upotreba supstanci, posebno droga i alkohola. Utiču i društveni uslovi - stres, krize, učešće u ratu, ali i uništenje sistema vrednosti i nemogućnost osobe da se prilagodi novim promenama. Nijedna naučna disciplina nema izgrađen model kojim se može precizno objasniti samoubistvo“, ističe Mojanoski.

Prevencija na dva nivoa

Prevencija, prema njegovim rečima, mora postojati na dva nivoa - individualnom i društvenom.

„Na individualnom nivou, posebno je važan uticaj porodice i neposredne zajednice koji treba da stvore uslove u kojima se osoba neće osećati otuđeno“, navodi Mojanoski.

Na društvenom nivou, objašnjava, potrebno je razvijati aktivnosti i druženja između ljudi koje smanjuju osećaj usamljenosti, melanholije i drugih psiholoških slabosti kod pojedinaca.

Da je situacija alarmantna i u Albaniji, potvrđuje i profesorka sociologije Entela Binjaku, prema čijim rečima država i dalje premalo ulaže u mentalno zdravlje, iako se broj samoubistava povećava iz godine u godinu.

Ona je istakla da ovaj problem obuhvata različite društvene i starosne grupe.

„Zabrinutost je još veća jer ovaj čin preduzimaju i mladi i stariji ljudi, i oni koji žive na selu i u gradu, zaposleni ili nezaposleni, ljudi različitih uzrasta, počev od puberteta. Samoubistvo čine i stariji ljudi, posebno oni koji su imali aktivan društveni život i koji su bili korisni društvu, ali koji se iznenada u određenom trenutku osećaju usamljeno, napušteno, neshvaćeno i bez podrške“, istakla je ona.

Prema njenim rečima, i statistika pokazuje zabrinjavajući trend.

„Vidimo da se broj samoubistava u Albaniji povećava iz godine u godinu. Situacija je ozbiljna jer svake godine imamo oko 200 ljudi koji počine ovaj čin. Poseban porast primećuje se kod dece u pubertetu, što je povezano s fiziološkim i hormonskim promenama, kao i impulsivnošću karakterističnom za taj period“, navela je Binjaku.

Smatra da Albanija mora da pruži veću institucionalnu podršku mentalnom zdravlju.

„Naše društvo pridaje malo značaja kvalitetu života. Kvalitet života za naše ljude je uglavnom povezan sa zaposlenjem, obrazovanjem i ekonomskom dobrobiti, ali to se ne prevodi nužno u mentalno i duhovno blagostanje. Drugo, mislim da se ovaj nedostatak uvažavanja mentalnog zdravlja od strane našeg društva javlja zato što je ono i dalje talac mnogih predrasuda prema ljudima koji pate od problema mentalnog zdravlja“, navodi naša sagovornica.

Ističe da psihološke usluge postoje, ali su finansijski skupe, posebno kada treba plaćati višestruke seanse lečenja.

Iz tog razloga, navodi, dužnost javnih institucija, posebno zdravstvenih ustanova, je da u svoje pakete usluga uključe i psihološku podršku.

„Država treba da ponudi građanima konsultacije ili druge psihološke usluge u okviru osnovnih paketa zdravstvenih usluga, a da troškovi budu pokriveni onoliko dugo koliko je to potrebno pacijentima. Ljudi su svakog dana sve više svesniji važnosti ovih sesija i savetovanja, ali ih ekonomska situacija navodi da od njih odustanu“, zaključila je Binjaku.

Irena Đorđević, specijalista psihijatrije i psihoterapeut u klinici „Dr Laza Lazarević” u Beogradu objašnjava da je, kada se meri koliki je suicidni rizik, jako važno uzeti u obzir starosnu dob, ali i druge faktore - da li postoji neki komorbiditet, da li osoba boluje od nekog psihijatrijskog poremećaja ili ne i kakve su socijalne prilike u kojima ta osoba živi. Za Kosovo onlajn ističe da je suicid izraženiji kod muške populacije.

„Po nekim statistikama i dva, tri puta je učestaliji kod muškaraca nego kod žena, dok kod žena ima više pokušaja suicida“, navodi ona.

Rizične grupe

Dodaje da su posebno značajni rizici u kategoriji adolescenata, s obzirom na to da oni prolaze jednu specifičnu buru, jer iz perioda detinjstva ulaze u svet odraslih.

„U njima se dešavaju različiti lomovi, oni sada treba sebe da sagledaju na drugačiji način i da sagledaju svet oko sebe. Kod njih se, recimo, često dešava da imaju neka parasuicidna ponašanja. Dakle, neka ponašanja koja bi potencijalno mogla da utiču na bezbednost njihovog života. Kako sazreva ličnost, tako dolazi do umirenja tih doživljaja koje imaju“, objašnjava Đorđević.

Ukazuje na tzv. apel fenomene - kada osoba svojim ponašanjem poziva okolinu da obrati pažnju na nju.

„Međutim i to ume da bude rizično, jer nekada upravo iz tih apel fenomena, iako nemaju krajnju nameru da sebi oduzmu život, može da se dogodi suicid. U toj populaciji od 15 do 35 godina suicid je jedan od tri osnovna uzroka smrti“, upozorava ona.

Dodaje da se veća učestalost suicida uočava i kod populacije iznad 60 godina.

„Treba obratiti pažnju i na ljude koji boluju od teških somatskih bolesti, ali i na sve ljude koji boluju od nekih psihičkih poremećaja koji mogu to da imaju za posledicu“, navodi naša sagovornica.

Objašnjava da su u riziku i osobe sa poremećajima ličnosti, zavisnostima, šizofrenijom ili graničnim poremećajem ličnosti, ali upozorava i na balansna samoubistva.

„Kada ljudi negde naprave neki životni bilans i onda donesu čvrstu odluku da tako nešto urade“, objašnjava.

Iako se suicid često povezuje sa psihijatrijskim poremećajima, naglašava da nije uvek slučaj da je problem prisutan pre nego što do toga dođe.

„Uglavnom je prva asocijacija kada je suicid u pitanju depresija. Važno je naglasiti da čak 75 procenata ljudi koji imaju depresivni poremećaj imaju i neke suicidne misli. Ali tek 11 do 15 procenata depresivnih ljudi izvrši suicid“, kaže ona.

Apel fenomeni

Govoreći o prevenciji ističe da apel fenomeni, čak i kada ne predstavljaju neposrednu opasnost po život, moraju da se shvate ozbiljno.

„Taj apel fenomen upućuje na to da je tom čoveku teško i da mu treba pomoć, a često se to zapostavlja i kaže se da on samo želi da privuče pažnju, a zapravo je to izuzetno važno“, ističe Đorđević.

Navodi da na klinici „Dr Laza Lazarević“ imaju pacijente sa suicidnim mislima i da je obećanje osoblja da će biti tu za njih i da će ih bodriti i pomoći im nekada sve što oni imaju u životu nakon pokušaja samouistva.

„U tim razgovarima koje imamo sa njima na početku neretko upravo to naše obećanje i molba da nam dopuste da budemo uz njih i da im pomognemo je nešto što je dragoceno. Tim ljudima je važan taj odnos sa lekarom, ali i odnos sa ljudima iz okruženja, da im oni budu podrška i da budu njihov dodatni oslonac da se uvere da život sam po sebi jeste najvredniji“, kaže doktorka.

Na pitanje kako okolina može da prepozna apel fenomene, Đorđević objašnjava da se kod tinejdžera to manifestuje kroz samopovređivanje kao što je seckanje kože.

„Nekada ljudi imaju potrebu da na takav način prvo sebe oslobode teskobe koju osećaju, a onda negde da pozovu druge da im pomognu. Za porodicu je to jako kompleksno. Mi pokušavamo da nadomestimo tu ljubav i često imamo utisak da to što dajemo nije dovoljno, pa onda postanemo i ljuti i besni, a u stvari često ne možemo ništa mnogo da promenimo. Bitno je da budemo svesni i da malo po malo ljubavlju i davanjem utičemo iz dana u dan, da pokažemo toj osobi da smo tu za nju, da kroz tu ljubav, posvećenost i razumevanje pitamo je na koji način možemo da joj pomognemo i da sugerišemo, naravno, da se javi lekaru, jer to je ono što je presudno“, kaže naša sagovornica.