Macanović: Ne postoje zvanični podaci o femicidu u regionu, zabrinjava što žene ne prijavljuju nasilje

Vanja Macanović iz beogradskog Autonomnog ženskog centra kaže da ne postoje zvanični podaci o femicidu, kako za Srbiju, tako i za ceo region Zapadnog Balkana, ali da je slična situacija i u drugim delovima sveta.

„Pitanje femicida je globalni, svetski problem čije rešavanje zavisi od država samo u smislu koliko su uspele da iskorene ono što se zovu tradicionalne vrednosti zbog čega se femicid i dešava. Zašto određeni muškarci sebi daju za pravo da ubiju ženu ili dete, a to je zbog stava da su oni vlasništvo muškarca. Zatim veruju da žena ne može da donese odluku napusti nasilnika ili se razvede. To ide iz jednog ozbiljnog tradicionalizma koji je različit u različitim državama", navela je Macanović za Kosovo onlajn i dodala da su uglavnom ženske organizacije te koje prikupljaju podatke o femicidu i u tom slučaju, posmatra se broj femicida u odnosu na broj stanovnika.

„U Italiji je recimo do sada u ovoj godini ubijeno 106 žena, ali tamo ima deset puta više stanovnika nego što ima Srbija. To je ta ozbiljna razlika koja pokazuje da mi imamo tri puta više ubijenih žena kada se gleda u odnosu na broj stanovnika. Koliko god da se i tamo dešavaju propusti, ima ih manje. Mi smo kao organizacija napravile istraživanje u kojoj su bili podaci za 2020. i 2021. godinu i prema tome Srbija, nažalost,prednjači po broju ubijenih žena, sledeća je bila Albanija, zatim Bosna, Hrvatska, Makedonija i na kraju Crna Gora", kaže Macanović.

Ona navodi da u međuvremenu nisu pravljena nova istraživanja.

„Trenutno nemamo podatke o broju femicida iz drugih država kad je u pitanju 2023. godina, ali ono što nam pokazuju podaci u Srbiji, to je da mi do sada imamo 28 slučajeva femicida. Kada to poredimo sa 2021. koju smo završili sa 20 slučajeva femicida, za nas je ovo ozbiljno povećanje. Pratimo i koliko je u ovim slučajevima ubistava žena ranije prijavljivano nasilje, da li su žene tražile pomoć institucija, pa su institucije napravile propust i nisu ih zaštitile, što smo imali ove godine u četiri slučaja. U ostalim slučajevima, faktički, žene se nisu ni obraćale institucijama za pomoć i podršku, iako je iz svega onoga što se moglo čitati u medijima bilo jasno da su njihova okolina, porodica i bližnji znali da žena živi u nasilju, ali se nisu ohrabrili da prijave. To je za nas jedna zabrinjavajuća činjenica da su žene u Srbiji izgubile poverenje da prijavljuju nasilje institucijama. Zabrinjavajuće je zato što mi u ženskim organizacijama gubimo poverenje da će životi žena biti zaštićeni kada prijave nasilje institucijama“, kaže Macanović i objašnjava da je u četiri slučaja koji su završeni tragičnim ishodom izostala individualna odgovornost zbog pogrešne procene profesionalaca iz nadležnih ustanova.

Zato je, ističe, pokrenuta globalna inicijativa da se ustanovi nacionalno telo „Femicid watch“ koje bi pratilo slučajeve femicida. Na taj način bi se, objašnjava, došlo do mnogo konkretnijih podataka od onih koje nude zvanične statistike koje uvek prikazuju manji broj slučajeva nasilja nad ženama od onoga do koga dođu NVO sakupljajući informacije iz medija ili od građana.

„Državna statistika ne računa slučajeve koje su počinili nasilnici koji su izvršili samoubistvo. To ne ulazi u statistiku femicida jer imate počinioca koji se ubio, a nama se krivična dela vode prema učiniocu. Kad nemate živog počinioca, onda faktički nemate ni to delo. Mi smo ove godine imali i neke slučajeve koji ne bi ušli čak ni u krivično delo ubistva ili teškog ubistva. Pre neki dan je bila objavljena vest da je žena od 90 godina preminula od teških telesnih povreda posle pokušaja silovanja, što je utvrdilo više tužilaštvo u Pančevu. Faktički se taj učinilac goni za silovanje koje se završilo smrtnim ishodom. Nama je to ušlo u statistiku femicida, ali vi ga nećete naći kod krivičnih dela ubistvo ili teško ubistvo", kaže Macanović.

Komentarišući postojeće zakonske odredbe koje sankcionišu ovu vrstu zločina, Macanović smatra da je za smanjivanje femicida mnogo bitnija izvesnost kažnjavanja od povećanja kazni.

„Ono što je najbolja prevencija kada je u pitanju bilo koji oblik nasilja prema ženama jeste izvesnost kažnjavanja. Ne kolika će biti kazna nego da oni koji su učinioci ovih krivičnih dela znaju da će odgovarati za to što učine i da će snositi kaznu. Mi vidimo da to nažalost u Srbiji nije tako i da imamo učinioce koji prolaze sa dosta blagim kaznama. Nisu problem blage kazne, problem je što nema nadzora nad njima. Mi za krivično delo nasilje u porodici imamo u 70 odsto slučajeva izrečenu uslovnu osudu. Ta uslovna osuda nema nikakvu kontrolu. Nama žene onda kažu: ’A zašto sam ja ulazila u taj postupak koji je trajao tri, četiri godine, da bi on dobio uslovnu osudu koju onda niko ne prati i da situacija bude ista’“, kaže Macanović.

Ona ističe da kada se pokrenu postupci zbog nasilja nad ženama, odnosno kada fizičko nasilje prestane, dolazi do drugih oblika nasilja, posebno psihičkog koje je mnogo teže dokazivo.

„U nekim drugim slučajevima vidite da su i kod seksualnih delikata kazne nekad toliko minimalne. Ako imamo novčanu kaznu za krivično delo nedozvoljenih polnih radnji, onda vam je jasno zašto imamo veliki broj učinilaca težih dela seksualnog nasilja. Neka krivična dela nam i dalje nedostaju kao što je osvetnička pornografija. Dakle, ne sama visina kazne, i ta izvesnost kažnjavanja bi trebalo da obeshrabruje nasilnike", objašnjava Macanović.