Srbija u svetu koji se menja: Multipolarnost, Povelja UN i pitanje Kosova i Metohije

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn

Međunarodni poredak ne mora da se menja revolucijom, niti katastrofalnim sukobom nuklearnih sila, da bi odgovorio svetu koji se promenio. Naprotiv, nuklearno doba upozorava na nesagledive posledice takvog preloma. Otvara se druga mogućnost – evolutivna transformacija međunarodnog sistema kroz reformu institucija, prilagođavanje promenjenim odnosima snaga i uspostavljanje uravnoteženijih odnosa među više centara moći.

Takva transformacija ne podrazumeva rušenje postojećeg sistema, već njegovo prilagođavanje novoj realnosti – bez hegemonizma, uz Povelju UN, međunarodno pravo i suverenu ravnopravnost država.

Za Srbiju to nije samo teorijsko pitanje. To ima neposrednu državnu dimenziju, posebno kada je reč o Kosovu i Metohiji, čiji međunarodnopravni okvir Beograd vezuje za Povelju UN i Rezoluciju 1244.

Povelja UN kao okvir transformacije

Povelja UN nije prepreka promenama. Ona je upravo pravni okvir unutar kojeg međunarodni sistem može da se menja bez njegovog rušenja.

Suverena ravnopravnost država, mirno rešavanje sporova, zabrana upotrebe sile i poštovanje teritorijalnog integriteta predstavljaju principe koji omogućavaju da se odnosi među državama prilagođavaju promenama u svetu, a da se pritom ne pretvore u zakon jačeg.

Zato se pitanje budućeg međunarodnog poretka ne svodi na izbor između „starog“ i „novog“ sveta. Suština je u tome kako postojeće institucije prilagoditi svetu u kojem se ekonomska, politička, vojna i tehnološka moć više ne koncentrišu na jednom mestu.

Od Vestfalije do Jalte

Vestfalski mir učvrstio je princip državnog suvereniteta, ali nije uklonio pravo jačeg. Bečki kongres pokušao je da stabilnost Evrope zasnuje na ravnoteži velikih sila. Društvo naroda otišlo je korak dalje, tražeći odgovor u kolektivnoj bezbednosti, ali nije uspelo da spreči novi svetski rat.

Jalta i Potsdam predstavljali su svet u kojem su velike sile imale odlučujuću težinu u oblikovanju međunarodne bezbednosti. Međutim, svet se od tada dramatično promenio. Dekolonizacija, nastanak novih država, ekonomski uspon Azije, tehnološka revolucija i globalizacija proširili su broj aktera čija moć utiče na međunarodne odnose.

Zbog toga se danas postavlja pitanje koje nije postojalo u istoj meri u vreme Jalte: kako postojeći međunarodni sistem prilagoditi svetu u kojem više centara poseduje sposobnost da utiče na globalna pravila?

Od Jalte ka multipolarnosti

Današnja promena zato ne mora značiti rušenje sistema. Ona može biti njegovo prilagođavanje svetu u kojem više centara ima političku, ekonomsku, vojnu ili tehnološku težinu.

Sjedinjene Američke Države ostaju globalna sila, Rusija zadržava status strateške sile, Kina je postala jedan od ključnih ekonomskih i tehnoloških centara sveta, dok Evropska unija nastoji da svoju ekonomsku snagu pretoči u snažniju geopolitičku sposobnost.

U odnosima Vašingtona, Moskve i Pekinga vidi se i različito shvatanje budućeg poretka. Donald Tramp naglašava američki nacionalni interes, Vladimir Putin multipolarnost, dok Si Đinping insistira na većoj ulozi Kine u međunarodnom sistemu.

Njihove vizije nisu iste, ali zajednički ukazuju na jednu činjenicu: međunarodni odnosi više se ne mogu objašnjavati isključivo logikom jednog centra moći.

Srbija u toj promeni

Srbija se u toj transformaciji ne pojavljuje kao novi centar globalne moći. Njena pozicija je drugačija: ona pokušava da prilagodi svoju državnu politiku promenjenoj strukturi međunarodnih odnosa.

Iz njene spoljnopolitičke prakse može se iščitati pravac koji još nema formalno definisano ime: evropska perspektiva, strateški odnosi sa Rusijom i Kinom, odnosi sa Vašingtonom, otvaranje prema Globalnom jugu i očuvanje prostora za samostalno odlučivanje.

Zato srpsku spoljnu politiku ne treba svoditi samo na održavanje ravnoteže između velikih sila. Ona se razvija u skladu sa transformacijom samog međunarodnog sistema – ka složenijim odnosima više centara, bez hegemonizma i uz oslonac na međunarodno pravo.

Drugim rečima, cilj nije biranje strane u svetu velikih sila, već očuvanje sposobnosti Srbije da bira svoje interese.

Kosovo i Metohija kao pravni test

Povelja UN i Rezolucija 1244 predstavljaju neposredni međunarodnopravni okvir srpskog odnosa prema Kosovu i Metohiji. Rezolucija 1244 usvojena je na osnovu Poglavlja VII Povelje UN i potvrđuje princip suvereniteta i teritorijalnog integriteta tadašnje SR Jugoslavije, uz predviđanje suštinske autonomije i samouprave Kosova.

Zato je za Srbiju od posebnog značaja da princip teritorijalnog integriteta bude univerzalan, a ne selektivan.

Različiti međunarodni slučajevi ne moraju biti istorijski ili politički identični da bi se na njih primenjivali isti osnovni principi međunarodnog prava. Upravo u tome je suština univerzalnosti prava.

Nedavni kontakti Beograda i Kijeva otvorili su i jedno šire pitanje koje nadilazi bilateralne odnose: može li princip teritorijalnog integriteta biti univerzalan?

Srbija ne mora da izjednačava različite istorijske slučajeve da bi insistirala na univerzalnosti principa. Razgovor sa Kijevom ne mora značiti udaljavanje od Moskve, već može pokazati granice i mogućnosti srpske politike u multipolarnom okruženju.

Generalna skupština kao test nove faze

Predstojeće 81. zasedanje Generalne skupštine UN može biti jedan od važnih političkih testova nove faze međunarodnih odnosa.

Zasedanje počinje 8. septembra 2026, dok je generalna debata predviđena od 22. do 26. septembra i 28. septembra.

Posebnu težinu ima i proces izbora novog generalnog sekretara UN. Prema članu 97 Povelje, Generalna skupština imenuje generalnog sekretara na preporuku Saveta bezbednosti.

U tom procesu odražava se i šire pitanje budućnosti organizacije: može li UN ostati centralno mesto međunarodnog dijaloga u svetu u kojem se odnosi snaga ubrzano menjaju?

Odgovor na to pitanje neće zavisiti samo od izbora jednog čoveka. Zavisiće i od toga da li će države biti spremne da međunarodne institucije prilagode novoj realnosti, a da pritom ne odustanu od principa na kojima su zasnovane.

Iz svega toga može se iščitati jedan mogući pravac srpske spoljne politike.

Ona ne polazi od pitanja kome Srbija pripada, već kakvu poziciju gradi u svetu koji se menja. Njeni temelji su državni interes, strateška autonomija, međunarodno pravo, evropska perspektiva, globalna otvorenost i uravnotežena multipolarnost bez hegemonizma.

Cilj nije stvaranje novog poretka, već prilagođavanje postojećeg svetu koji se promenio.

Multipolarnost sama po sebi ne garantuje ravnotežu. Ona otvara prostor za nju. Zato je od presudnog značaja da odnosi među centrima moći budu uređeni principima Povelje UN i međunarodnog prava, kako njihova konkurencija ne bi prerastala u nametanje volje putem sile.

Srbija ne može oblikovati odnose između velikih sila. Ali može oblikovati svoju poziciju među njima. Ne može odlučiti kakav će biti budući međunarodni poredak. Ali može prepoznati pravac njegove transformacije i u njemu štititi sopstvene interese.