Tiho širenje – islamizam radi na potčinjavanju Evrope

Infiltracija islamista nije apokaliptični scenario budućnosti iz romana Mišela Uelbeka, već je stvarnost. Najkasnije od 7. oktobra 2023. godine, ovo je vidljivo i u Evropi – za sve one koji su spremni da se suoče sa ovom opasnošću.

Strogo poverljiv izveštaj objavljen u Parizu krajem maja prikazuje uznemirujuću sliku. Muslimansko bratstvo, decenijama globalni predvodnik političkog islama, sprovodi precizno razvijenu strategiju u Francuskoj - prvo, uspostavljanje uporišta u naseljima gde nedostatak perspektive i socijalne teškoće pružaju plodno tlo. Zatim, predstavljanje organizacije kao dobročinitelja koji naizgled zadovoljava potrebe zajednice – podučavanje, socijalni rad, aktivnosti u slobodno vreme. Sledi postepeno uvođenje verskih normi: marame, rodna segregacija, lojalnost „Umi“ (zajednički islamski svet). Krajnji cilj je ulazak u lokalnu politiku kako bi se obezbedio uticaj i pravo na tumačenje situacije.

Potcenjena opasnost

Oni koji danas upozoravaju na infiltraciju islamista često se odbacuju kao paničari. Ali to je fatalna greška. Pretnja deluje nevidljivo – i u tome je njena opasnost.

Uticaj legalno delujućih islamističkih grupa odavno je stvarnost u evropskim metropolama. Iz dana u dan, malo po malo, način razmišljanja političkog islama prodire u slobodna, demokratska društva – u ustanove, stranke, škole, klubove, univerzitete i bolnice.

Politički islam traži svoje prve tačke kontakta na marginama društva: u migrantskim zajednicama gde je prisutan strah od gubitka identiteta, gde roditelji osnovne vrednosti prosvetiteljstva ne doživljavaju kao priliku već kao pretnju – i žele da „zaštite“ svoju decu od toga. Posebno plodno tlo pronalazi među izbeglicama koje su iščupane iz korena, dezorijentisane i nepoverljive.

Politički islam voli da se predstavlja kao zaštitnik i zagovornik. Predstavlja se kao kulturni štit od „zapadizacije“ i, istovremeno, kao kontakt za politiku koja teži integraciji. Ali u istini, on se zalaže za suprotno: izolaciju, dezintegraciju, paralelno društvo. Samo ljudi koji se emocionalno ne povezuju sa Evropom prijemčivi su za njegovu ideologiju.

Stoga, on igra dvostruku igru – interno sa zabrinutošću, a eksterno sa spremnošću za integraciju. U stvarnosti, politički islam stvara linije razdora od kojih živi – i bez kojih ne bi imao budućnost.

Udruženja kao trojanski konj

Islamisti vešto osnivaju udruženja koja se zalažu za „integraciju“, „dijalog“ ili „raznolikost“. Oni love pristalice i finansijska sredstva, pažnju u medijima, politici i akademskim krugovima. Koriste jezik ljudskih prava, međunarodnog prava i ustava. Ali ta ljubav prema demokratiji „nevernika“ je gluma.

Strategija Muslimanskog bratstva je „dugi marš kroz institucije“ – slogan koji je nekada koristila levica. Umreženi su širom pretežno muslimanskih država, deluju diskretno i samo nejasno otkrivaju svoje strukture. Mnogi članovi su obrazovani, uživaju visok status i uticaj u zajednicama i mrežama. Danas manje deluju u džamijama nego u vrtićima i omladinskim centrima – i kao influenseri na društvenim mrežama sa milionima pratilaca.

Politički islam odavno deluje preko klastera neformalnih kodeksa: kroz jezik, stavove i lojalnost. Koncepti poput „antimuslimanskog rasizma“ ili „islamofobije“ služe za moralno diskreditovanje kritike islamizma. Fiksne ideje o „raznolikosti“ i „verskoj slobodi“ otvaraju vrata učionica za nastavnice koje nose marame.

Predstavnici političkog islama su aktivni svuda u Evropi gde postoje velike muslimanske zajednice. Ovo nije fikcija, već praksa, svakodnevni život, stvarnost – tako funkcioniše infiltracija.

Islamizacija Evrope je najviše napredovala u paralelnim društvima Francuske, Belgije i Velike Britanije. Nemačka i dalje zaostaje. Ali bez jasne kontrastrategije, „francuski uslovi“ u roku od jedne decenije će se stvoriti i u toj zemlji.

Politički islam deluje na dva nivoa: s jedne strane, infiltrira se u levičarske stranke kako bi iskoristio njihove agende za svoje ciljeve. S druge strane, sprema se da osnuje sopstvene muslimanske stranke – formacije koje bi uskoro mogle da se pojave kao političke snage. Kritika njihovih programa ili kadrova se refleksno odbacuje kao „ksenofobična“ ili „islamofobična“ – retoričko oružje koje mobiliše ne samo muslimane.

Posledice uspostavljanja takvih stranaka bile bi ozbiljne: prvo, to bi uticalo na politiku prema Izraelu i jevrejskim zajednicama, jer je antisemitizam sastavni deo islamističke ideologije. Štaviše, očekivao bi se masovni politički otpor. Kratkoročno i srednjoročno, Evropa neće doživeti islamističku vladu – ali će doživeti masovni rast desničarskog radikalizma.

Rezultat bi bila opasna polarizacija. Evropa bi se tako suočila sa dvostrukom pretnjom: politički islam i njegovi saveznici iz levice s jedne strane – i rastuća desničarska ksenofobija kao odgovor s druge strane.

Odakle potiče islamizam?

Politički islam se pojavio nakon Prvog svetskog rata i kraja kalifata i Osmanskog carstva. Pobedničke sile su stvorile prve nacionalne države na Bliskom istoku. Društvene i kulturne norme islamskih društava ustupile su mesto onima dominantnog Zapada. Muslimanske elite su usvojile nacionalizam i socijalizam. Verski krugovi su, međutim, to doživljavali kao poniženje. U ovoj krizi identiteta, Muslimansko bratstvo se pojavilo u Egiptu 1928. godine. Propovedali su totalitarni povratak sunitskoj ortodoksiji: „Islam je rešenje“. Slovo Kurana trebalo bi isključivo da određuje život.

Muslimani koji žive na Zapadu u početku nisu bili predmet interesovanja ovih dogmatičara. Ali 1984. godine, egipatski teolog Muhamed el-Gazali objavio je knjigu „Budućnost islama van njegovih granica“. Upozorio je da će muslimani na Zapadu izgubiti svoju religiju kroz asimilaciju. Njegovo rešenje: graditi džamije, otvarati halal supermarkete, ugovarati brakove, osnivati kulturna udruženja i osnivati škole u kojima se izučava Kuran. Evropa bi trebalo da bude islamizovana kroz kulturnu kontrainvaziju.

Nesvesni ovog izazova, društvene aktivnosti Muslimanskog bratstva u Evropi su dugo bile dobrodošle. Negovanje njihove religije i kulture imalo je za cilj da smiri muslimanske „gastarbajtere“ dok se ne vrate u zemlje porekla. Integracija nije izgledala neophodnom; paralelna društva su se smatrala normalnim.

Pošto su želeli da islamu daju crkvene strukture, bili su im potrebni predstavnici. Konzervativni islamski funkcioneri poslati iz inostranstva su se umešali. Demokratske stranke, s druge strane, žudele su za glasovima, ćutale su o problemima i radije su pozirale ispred džamija. Time su obezbedile legitimitet i ugled političkom islamu. Islamistički dogmatičari preziru demokratiju – ipak, do danas im se udvaraju kao partnere u dijalogu. Kritika se izbegava iz straha. Klima samocenzure takođe marginalizuje sekularne muslimane.

Pitanje demografije

Evropa ostaje naivna: Radikalni islamisti se sada ovde osećaju udobnije nego u mnogim muslimanskim državama, gde je Muslimansko bratstvo zabranjeno. Zašto se agresivno islamsko ponašanje toleriše u školama? Zašto je dozvoljeno da se sekularna deca plaše islamističkih vršnjačkih grupa? Zašto jevrejski učenici kriju svoju veru? Ovo su neodrživi uslovi.

Ono što je potrebno je istinski rad na integraciji – kako se ne bi izgubili oni muslimani koji odavno osećaju da moraju da biraju između islama i demokratije. Iako integracija sada ne uspeva u velikim razmerama, problemi se ignorišu. Društvena klima ne zavisi samo od toga ko imigrira, već i od broja. Međutim, demografija postaje problem kada demokratije izgube muslimane u korist radikala.

Svim migrantim koji dolaze iz diktatura, teokratija i monarhija mora biti jasno: život u Evropi znači poštovanje demokratije. Ovo se odnosi na muškarce, žene i decu. Svako ko odbije da to učini suočiće se sa otporom.

Uticaj dogmatskih islamskih organizacija mora biti ozbiljno ograničen. Ne sme biti tolerancije za islamističke vrtiće ili za obavezne marame za devojčice. Nema posebnih prava na časovima plivanja, nema izuzetaka za ekskurzije. Škole imaju zadatak da odgajaju decu da budu odgovorni građani. Muslimanski roditelji moraju naučiti da njihova deca imaju osnovna prava – i da nisu njihovo vlasništvo.

Uopšteno, važno je usuditi se na prihvatanje više sekularizma. Proaktivno, jasno i bez straha. Muslimani su pojedinci, a ne samo deo jedne grupe. Kao takvi, moraju biti uključeni i osnaženi.

Evropi su potrebne države koje na osnovu demokratskih standarda biraju sa kojim klubovima i udruženjima sarađuju. Države koje identifikuju protivnike koji su im neprijateljski nastrojeni, koje ih nazivaju pravim imenom i oštro prema njima deluju. Samo doslednim sprovođenjem zapadnih civilizacijskih normi i vrednosti može se prekinuti spirala islamske radikalizacije kojoj trenutno svedočimo.

Piše za Noje Ciriher Cajtung: Ahmad Mansur, nemački psiholog, Izraelac arapskog porekla i musliman iz palestinske porodice, koji je godinama posvećen integraciji, obrazovanju i borbi protiv antisemitizma i ekstremizma