Od Ukrajine do Arktika: Bitka za infrastrukturu, energetiku i globalne tokove

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn

Ratovi danas možda počinju kao politički ili vojni sukobi, ali se veoma brzo pretvaraju u borbu za infrastrukturu, energetiku, transportne pravce i bezbednost koja ih štiti. Od Ukrajine do Ormuza vidi se ista logika: ko obezbeđuje tokove, dobija važnu polugu za oblikovanje poretka.

Ukrajina je jedan od najjasnijih primera. Elektrane, trafostanice, železnice, mostovi, luke, skladišta i drugi infrastrukturni objekti postali su sastavni deo ratnog prostora. Njihov značaj nije samo u fizičkoj vrednosti. Kada se prekine snabdevanje električnom energijom ili transport robe i goriva, posledice se prenose na čitavu ekonomiju i svakodnevni život.

Zato će infrastruktura biti jednako važna i kada rat jednog dana pređe u pregovore i obnovu. Tada neće biti dovoljno samo obnoviti porušene objekte. Biće odlučujuće ko će obnovu finansirati, ko će graditi novu infrastrukturu i prema kojim će se pravcima Ukrajina povezivati sa Evropom i Evroazijom.

Tu se pojavljuju različiti interesi velikih sila.

Rusija želi da očuva svoj energetski i strateški značaj na prostoru Evroazije. Kina je zainteresovana za stabilne trgovinske i energetske pravce prema Evropi i zemljama bogatim sirovinama. Indija, koja ne želi da zavisi od jednog geopolitičkog pravca, razvija sopstvenu mrežu.

Primer je luka Čabahar u Iranu. Indija je 2024. potpisala desetogodišnji ugovor o upravljanju terminalom Šahid Behešti i predvidela oko 120 miliona dolara ulaganja, uz kreditnu liniju od još 250 miliona dolara. Čabahar je važan jer Indiji otvara pristup Centralnoj Aziji i predstavlja deo šireg Međunarodnog koridora sever–jug, koji povezuje Indiju sa Iranom, Rusijom i evropskim tržištem.

To pokazuje da Indija ne pokušava samo da bude učesnik postojećih mreža, već gradi sopstvene mogućnosti povezivanja.

Rusija radi nešto slično na severu. Moskva je za razvoj Severnog morskog puta predvidela oko 2.000 milijardi rubalja, odnosno približno 23,4 milijarde dolara, tokom 13 godina. Od toga je oko 600 milijardi rubalja, odnosno oko 7 milijardi dolara, trebalo da bude obezbeđeno iz federalnog budžeta. Plan obuhvata ledolomce, luke, terminale, spasilačku i satelitsku infrastrukturu.

Rusija tako ne posmatra Arktik samo kao zaleđenu teritoriju, već kao budući transportni i energetski prostor između Azije i Evrope.

Tu se otvara i nova dimenzija odnosa Rusije i Sjedinjenih Američkih Država.

Rusija i Amerika su strateški rivali, ali su istovremeno arktički susedi. Ruski Veliki Diomid i američki Mali Diomid udaljeni su svega nekoliko kilometara, dok je Aljaska na najbližoj tački od ruskog kopna udaljena oko 89 kilometara.

Zato Arktik postaje prostor u kojem se ukrštaju vojna bezbednost, energija, sirovine i transport. Rusija razvija Severni morski put, dok Sjedinjene Američke Države jačaju svoju arktičku poziciju preko Aljaske. Kina pokazuje interesovanje za severne trgovačke pravce, dok bi stabilizacija tih puteva dugoročno mogla da promeni odnose između Azije, Evrope i Severne Amerike.

Sličnu logiku vidimo na Bliskom istoku.

Ormuz je uzak morski prolaz, ali njegov značaj je globalan jer kroz njega prolazi veliki deo svetske trgovine naftom. Svaki ozbiljan poremećaj tog pravca utiče na cene energije, transport i privrede širom sveta. Zato države traže alternativne cevovode, luke i kopnene pravce.

U tome se vidi ključna promena: infrastruktura više nije samo ekonomsko pitanje. Ona je postala deo nacionalne bezbednosti.

To se vidi i u odnosima Sjedinjenih Američkih Država sa Kanadom, Venecuelom, Saudijskom Arabijom i Iranom. Svaka od tih zemalja ima drugačiji odnos sa Vašingtonom, ali ih povezuje strateški značaj energije i geografskih pravaca. Kanada je veliki energetski i trgovinski partner SAD, Venecuela raspolaže ogromnim naftnim potencijalom, Saudijska Arabija ostaje ključna energetska sila, dok Iran ima presudan položaj za razumevanje Persijskog zaliva i Ormuza.

Energija, međutim, nema punu vrednost ako ne postoji bezbedan put do tržišta.

Zato se svetska politika sve više može posmatrati kao politika tokova. Nafta i gas moraju stići do kupca. Roba mora proći kroz luke i železnice. Električna energija mora biti preneta. Sirovine moraju stići do fabrika.

Ko kontroliše ili štiti ključne tačke tih mreža, dobija političku i ekonomsku polugu.

Ali svet se zbog toga ne mora podeliti na dva čvrsta bloka. Realnija slika je multipolarni sistem koji se tek formira, sa više centara moći – Sjedinjenim Američkim Državama, Kinom, Rusijom, Indijom i Evropskom unijom.

Oni se takmiče, ali istovremeno zavise jedni od drugih. Kina zavisi od svetskih tržišta i energije. Evropa od sirovina, tehnologije i stabilnih trgovinskih pravaca. Indija od uvoza energije i otvorenih pomorskih puteva. Rusija od tržišta za svoje energente i novih transportnih pravaca. Amerika želi da očuva svoju ekonomsku, vojnu i finansijsku prednost.

Upravo ta međuzavisnost može biti jedan od mehanizama koji ograničavaju hegemonizam. Ne zato što će velike sile prestati da se nadmeću, već zato što nijedna od njih ne može sama da kontroliše čitavu mrežu.

U toj velikoj promeni posebno mesto ima Srbija. Njena snaga nije u veličini, već u geografskom položaju – na raskrsnici evropskih transportnih i energetskih pravaca.

Železnica Beograd–Budimpešta povezuje Srbiju sa evropskom mrežom, ali istovremeno predstavlja deo šireg pravca kojim kineska roba preko Pireja može da stigne prema Centralnoj Evropi. Time Srbija postaje deo većeg sistema tokova između Mediterana, Dunava i evropskog tržišta.

U energetici je slika još složenija. Rusko prisustvo kroz NIS decenijama je bilo važan deo srpskog energetskog sistema. Međutim, upravo NIS pokazuje koliko se geopolitika prelama preko infrastrukture jedne države. Zbog američkih sankcija prema ruskom energetskom sektoru, Srbija je morala da traži rešenje za poslovanje svoje rafinerije. Američko odobrenje za poslovanje NIS-a produženo je do 30. septembra 2026, dok traju pregovori o promeni vlasničke strukture. Rafinerija NIS-a pokriva oko 80 odsto potreba Srbije za naftnim derivatima.

To je mnogo više od pitanja jedne kompanije. NIS je primer kako se globalna geopolitička konkurencija može direktno prelomiti preko infrastrukture jedne države.

Zato je za Srbiju važno da ima više pravaca, više partnera i što manje zavisnosti od jednog izvora.

U tom smislu, Srbija može biti mali primer šireg procesa: kineski kapital i infrastruktura, evropsko tržište i evropski transportni sistem, rusko energetsko prisustvo i američki uticaj sve više se susreću na istom prostoru.

Upravo zato je značajna i mogućnost pragmatične saradnje velikih sila na infrastrukturnim projektima. Čak i kada između njih postoje duboki politički sporovi, ekonomski interes može otvoriti prostor za ograničenu saradnju. Ako se takva logika bude širila, Balkan bi mogao postati jedno od mesta gde se različite mreže ne samo ukrštaju već i povezuju.

Ratovi će se možda završavati pregovorima, ali borba za infrastrukturu neće prestati.

Posle Ukrajine, Bliskog istoka i velikih energetskih poremećaja, države će još više ulagati u alternativne pravce, rezervne izvore i mreže koje mogu da funkcionišu čak i kada je jedan koridor ugrožen. Zato će budući poredak manje zavisiti od toga ko može da zatvori jedan put, a sve više od toga ko može da otvori drugi.

Od Ukrajine do Ormuza, od Crnog mora do Arktika, od Indije i Rusije do Kine, Amerike i Evrope, vodi se ista velika borba – za energiju, infrastrukturu i bezbedne tokove. A Srbija se nalazi upravo na jednoj od tih raskrsnica.

Novi svetski poredak neće nastati jednim sporazumom velikih sila. Nastajaće postepeno – kroz nove energetske veze, železnice, luke, cevovode, pomorske pravce i infrastrukturne investicije.

Zato se danas ne vodi samo borba za teritoriju. Vodi se borba za to kojim će putevima sutra teći energija, roba i kapital.