Pavlović: Običaji su zalog za budućnost Srba na Kosovu i Metohiji

Običaji i tradicionalna kultura nikada ne postoje u nekom vakuumu, nezavisno od društvenih, političkih, ekonomskih procesa i položaja stanovništva koje te običaje praktikuje. Kada govorimo o mladima na Kosovu i Metohiji, mogu da kažem iz iskustva da postoji veliko interesovanje, uglavnom za one običaje kroz koje, takođe u kontekstu položaja u kome se nalaze, imaju mogućnost da iskažu svoj identitet i privrženost zajednici i narodu. U tom smislu, običaji dobijaju jednu dodatnu nacionalnu simboliku koja nimalo nije zanemariva kada govorimo o tradiciji. Interesovanje mladih postoji, problem je, nažalost, što mladih u mnogim sredinama ima sve manje. Želim da budem optimista i verujem da će mladi ostati u našim sredinama i da će voditi računa o tome da običaji ne nestanu. Tu imamo jednu povratnu spregu, običaji čuvaju mlade da ostanu, ali će i mladi, nadam se, biti onaj sloj stanovništva koji će te običaje sačuvati, rekao je u KOntekstu dr Aleksandar Pavlović, viši naučni saradnik u Institutu za srpsku kulturu Priština - Leposavić.

Odbranio je doktorsku tezu „Svakodnevni život stanovnika severne Kosovske Mitrovice“ baziranu na terenskom istraživanju u periodu od 2011. do 2015. godine.

U razgovoru za KOntekst kaže da se samo deceniju kasnije mnogo toga promenilo.

„Međutim, neke osnovne karakteristike i parametri života Srba u ovom delu Kosovske Mitrovice su, nažalost, ostali isti. To je i bio neki moj zaključak u monografiji i disertaciji, jedno osećanje neizvesnosti i nesigurnosti po pitanju sutrašnjice. Tako se živelo i pre desetak godina i više, ali se tako živi i danas. I rekao bih da je to jedna od glavnih karakteristika života Srba u Kosovskoj Mitrovici“, kaže Pavlović.

S tim osećanjem Srbi na Kosovu dočekuju jedan od najvećih praznika - Božić. Gost KOnteksta navodi da se Božić proslavlja sa toliko raznolikosti, da je teško odrediti jednu formu karatkterisitčnu za kosovsko područje.

„Možemo da kažemo da ono što karakteriše praznovanje Božića kod Srba na Kosovu i Metohiji  jeste simbolika praznika sa sistemom poruka i vrednosti. On Srbima praktično daje jednu vrstu oslonca i potvrdu njihovog identiteta i kontinuiteta“, ocenjuje Pavlović.

Konzumiranje sušenog vrapca

Jedna od specifičnosti kosovskih Srba dugo je bio prekid božićnog posta konzumiranjem sušenog vrapca ili dživdžana. Pavlović ističe da je taj običaj nestao, ali da se sreće u narativima i predanjima.

„Pouzdano se može potvrditi da ovaj običaj jeste bio karakteristika Srba i da je podrazumevao da su uoči Banjeg dana ili na sam Badnji dan domaćinstva nastojala da uhvate vrapce koji bi se pripremali za mrs na dan Božića. Obično bi se meso vrabaca pripremilo za termičku obradu, za kuvanje sa ostalom hranom, sa kupusom, mesom i to bi bio prvi zalogaj koji bi ukućani na dan Božića ujutru uzeli“, objašnjava Pavlović.

Srbi su, kaže, oduvek životinjama pripisivali određene osobine, uglavnom spram njihovih realnih karakteristika.

„Vrabac je mala ptica, okretna, poletna i iz tog razloga se možda verovalo, ukoliko se ukućani omrse mesom vrapca, da će i oni tokom godine biti okretni, poletni, vredni. Ali postoji još jedno zanimljivo tumačenje. Vrabac se u području Gračanice naziva dživdžan. Taj termin nije neobičan, sreće se i drugde kod Srba. Međutim, dživdžan označava pticu koja nije selica, koja ostaje na svom području i tokom zime. Ako gledamo kontekst položaja Srba na području gde su neretko bili izloženi pritisku da se iseljavaju, konzumiranje vrapca značilo je da će ostati na svojim ognjištima“, navodi gost KOnteksta.

Pročka u Sirinićkoj župi

Običaj koji i danas živi kod Srba, pre svega u Sirinićkoj župi, jesu Pročke ili Bele poklade kojima se obeležava kraj zime i početak proleća. Uvek pada u nedelju pre početka uskršnjeg posta. Iako je reč o običaju koji se sreće kod drugih Slovena, sastavni deo Pročke u Sirinićkoj župi je „Ženidba kraljevića Marka“ tokom koje maskirana povorka vučara simbolički prikazuje svadbu.

„Povorka kreće u jutarnjim časovima, a čine je isključivo muškarci srednje ili mlađe životne dobi. Prolazi se kroz naselja u Siriniću, pravi se buka, učesnici se oglašavaju pesmom, vikom, smehom. Pročka je dan kada se nastoji da se kroz šalu i smeh ljudi pomire, da tog dana vlada vedar duh, lepa atmosfera. Gledano dublje kroz istoriju, poreklo povorki nije striktno zabavnog tipa. Naime, na prelazu iz zime u proleće, prema starim verovanjima, duše predaka su posebno žive i aktivne među stanovnicima i veruje se da od raspoloženja duša mrtvih zavisi kakav će biti život potomaka. Kroz maskirane povorke, živi su nastojali da umilostive duše predaka. U tom periodu su, navodno aktivne i zle sile pa se povorka može posmatriti kao vid aktivizma čoveka da kroz buku i maske pokuša da rastera zle sile“, objašnjava saradnik u Institutu za srpsku kulturu.

Zle sile učesnici povorke teraju i činom koji se zove „mavanje kumbare“, kako se u Sirinićkoj župi nazivaju pokladne vatre.

„Kumbara je reč persijskog porekla koja je u srpski došla preko turskog jezika. I vatra kao element je u tradicionalnoj kulturi Srba i drugih naroda  oduvek važila za sredstvo zaštite, služila je za uništavanje svega nečistog i lošeg. Vatrom se, zapravo, čovek nastojao da zaštiti. U Kosovskom Pomoravlju se pale vatre na raskrsnicama, u središtima sela, ali je simbolika ista“, ističe Pavlović.

Bela vila u Velikoj Hoči

Gost KOnteksta govorio je i o drugim očuvanim običajima vezanim za agrarnu magiju i kultove čijim izvođenjem ljudi žele da obezbede rodnu godinu, plodnost useva i stoke. Jedan od njih je Bela vila koja se u Velikoj Hoči praktikuje na treći dan Uskrsa.

„Jedan od elemenata Bele vile je ’zidanje grada’ gde se momcima u krugu od njih šest, sedam, penje druga grupa momaka na ramena i pravi se jedna vrsta kule, odnosno kolo na kolu, koja u svojoj simbolici, po svom kružnom obliku, može da se dovede u vezu sa agranim kultovima, sa solarnim kultovima, koji nedvosmisleno ukazuju na značaj vremenskih uslova od koji zavisi plodnost i blagostanje“, rekao je Pavlović.

Ostali elementi Bele vile su „igra pauna i paunice“ i „lov divljih konja“.

„Igru pauna i paunice čine isključivo žene, pevaju se pesme u kojima ima elementa plodnosti, pa čak i erotskih motiva, pa se ukazuje na značaj tog perioda godine za rast i plodnost useva, stoke i ljudi. Lov divljih konja je muška igra u kojoj jedna grupa momaka sa tek olistalim zelenim granama drveća nastoji da drugu grupu momaka, koju navodno čine konji, protera kroz selo“, opisuje Pavlović.

Filija kao simbol preplitanja

Granice među narodima koji naseljavaju kosovsko područje nisu oduvek bile jasno iscrtane, objašanjava Pavlović i kaže da je u periodima mira bila izražena kulturna razmena i saradnja.

„Ako gledamo unazad istorijski, upravo na polju kulture možemo da uočimo prožimanja i prisutnost takozvane deljene tradicije, gde određene kulturne elemente imamo kod više različnih naroda i etničkih grupa. U domenu ishrane imamo određeni broj namirnica koji konzumiraju svi narodi na Kosovu i smatraju ih delom svoje tradicije. To je, na primer, filija ili flija, maslenik, redovac. U pitanju je jedna ista stvar sa više različnih naziva za jednu vrstu pite. To je jedan segment zajedničke deljene tradicije koji je prisutan do današnjeg dana i on može da pokaže kako se kulturni segmenti provlače, prožimaju i sreću kod svih naroda na KiM“, rekao je Pavlović.

Gost KOnteksta zaključuje da su običaji potvrda istorijskog kontinuiteta Srba na Kosovu i Metohiji i refleksija njihovog života.

„Običaji nam govore o životu naših sunarodnika i o njihovom, nadam se, nastojanju da ostanu i da te običaje imaju kao neku vrstu zaloga za budućnost“, ističe Pavlović.

Celo gostovanje Aleksandra Pavlovića u podkastu KOntekst možete pogledati u video prilogu.