Šta su Slovačka i Srbija naučile Evropu u Moskvi

Piše za Kosovo Online: Srđan Garčević, osnivač The Nutshell Times-a

Odluka predsednika Srbije i Slovačke, Aleksandra Vučića i Roberta Fica, da prisustvuju proslavi 80. godišnjice pobede u Drugom svetskom ratu u Moskvi, očekivano je privukla pažnju širom sveta, posebno u Evropi.

Njihovo putovanje u Moskvu bilo je izazovno ne samo politički, već i fizički. Od trenutka kada su najavili svoju nameru da otputuju u Rusiju, oba lidera suočila su se s osudom kako u svojim zemljama, tako i od evropskih kolega, uključujući rukovodstva Letonije i Litvanije, koje su im zabranile prelet preko svog vazdušnog prostora. To je značilo da su Vučić i Fico morali da preduzmu maratonsko putovanje preko Crnog i Kaspijskog mora i preko nesigurnih neba južne Rusije kako bi se pridružili drugim liderima, uključujući Si Đinpinga, Lulu de Silvu i domaćina Vladimira Putina. Nije iznenađujuće što je šefica diplomatije EU, Kaja Kalas, izjavila da je Fico na "pogrešnoj strani istorije".

Međutim, oba lidera zaslužuju priznanje, ako ne i pohvalu, za prenošenje važnih lekcija svom kontinentu.

Prva lekcija je značaj sećanja na istoriju i pouke Drugog svetskog rata. Iako je posleratni poredak već napušten, lekcije o tome šta znači stvarni kontinentalni sukob koji treba pamtiti, posebno jer nove generacije u Evropi, van Balkana, nisu iskusile do čega može dovesti zveckanje oružjem, i da pozicija na "pravoj strani istorije" nije nešto što birokrata može izmeriti, već se za nju bori krvlju.

Podjednako važno, pokazali su pravo značenje borbe za nacionalni interes i suverenitet. Jedan od vodećih svetskih mislilaca o međunarodnim odnosima nakon "kraja kraja istorije", Filip Kanlif, ističe potrebu za ponovnim otkrivanjem nacionalnog interesa nakon neuspeha globalnog liberalizma.

Većina napada na Vučića i Fica zvučala je manje kao objektivna politička kritika, a više kao kvazireligijske anateme. To je posebno tačno u vezi sa pozivanjem na "pravu stranu istorije".

Uprkos svojim korenima u vigovskoj i hegelijanskoj percepciji sveta, ovaj koncept je nedavno popularizovao prorok globalnog liberalizma, Barak Obama. Međutim, treba razumeti da je apoteoza globalnog liberalizma, njegovo potpuno uzdizanje u sekularnu religiju i prekid veza sa praktičnošću, dogodila se upravo kada se pokazalo da nije u stanju da ispuni svoja (svetska) obećanja. Tokom Obaminog mandata, uprkos obećanjima vladajuće ideologije, društva nisu postala jednakija ili pravednija, niti je globalistički liberalizam pomogao svojim sledbenicima da nadmaše ne samo Kinu i Rusiju. Sa neuspesima Arapskog proleća i pobunama u Venecueli, Hong Kongu i Gruziji, čini se da je privlačnost globalnog liberalizma kao izvoznog proizvoda značajno opala od 1990-ih i 2000-ih.

U situaciji kada Evropi preti izolacija, ostajanje bez energije i saveznika, u kandžama umiruće kvazireligije globalnog liberalizma, Fico i Vučić su pokazali da postoji put napred. To je put u kojem zemlje Evrope služe kontinentu i EU služeći svojim građanima. To je put u kojem evropske zemlje grade svoje odnose ne samo sa SAD, Rusijom i Kinom, već i širom sveta, razumevajući kako možemo zajedno raditi i razvijati se. Nakon dvadeset godina međusobnih optužbi za iskorišćavanje unutar EU, da li bi poreski obveznici radije plaćali više za razvoj Slovačke i, eventualno, Srbije, ili bi radije da se brinemo o sopstvenim ekonomijama?

Kao što je nedavno objavio srpsko-američki ekonomista Branko Milanović na platformi X, vreme kada je Evropa nudila "besplatne lekcije svetu", posebno zemljama koje su se snašle bolje od Evrope, je prošlo. Činjenica da je vreme da učimo jedni od drugih i radimo zajedno očigledna je jer mnoge od najvećih evropskih kompanija, kao i zemlje, uprkos retorici, i dalje se nadaju saradnji sa Kinom (uprkos žestokoj retorici o njoj), i dalje se oslanjaju na ruski gas i žude za pristupom američkom tržištu.

Na kraju, Vučić i Fico su pokazali da liderstvo još uvek znači staviti sebe na kocku za ono za šta je vaša zemlja glasala. U predstojećim teškim vremenima, moramo ponovo naučiti hrabrost, uključujući hrabrost da prihvatimo da su stari principi podbacili i da krenemo dalje.