Račak i ostali primeri “nove normalnosti” na Kosovu

Svakog 15. januara u poslednje 24 godine otvara se stari orman s falsifikatima novije kosovske istorije. Po kosturima iz Račka, koje je tih januarskih dana 1999. unutra iskusno spakovao Vilijem Voker, preturaju i danas oni koji žele da dokažu nedokazivo, objasne neobjašnjivo i opravdaju ono što se ne može opravdati.

Patolozi, sudije, istoričari, novinari, svi oni koji objektivno sagledavaju činjenice, nemaju dilemu da je “masakr u Račku” vešta i podmukla konstrukcija. Iako se o ovome, manje više, danas sve zna, ipak je važno podsetiti na ključne detalje.

Dakle, i da u ovoj priči zanemarimo vekove burne i dokumentovane prošlosti na prostoru Kosova, samo osvrtanje na događaje od pre 24, 25 godina dovoljno govori o njenoj suštini.

Oružana pobuna i teroristički akti albanskih ekstremista tokom 1998. i na samom početku 1999. godine prouzrokovali su reakciju zvaničnih organa bezbednosti države Srbije. Kao što u takvim slučajevima postupa svaka druga suverena država. Ništa više ni manje od toga.

Naravno, nikome takva vrsta sukoba sreću nigde nije donela. Pa nije ni Albancima i Srbima na Kosovu poslednjih godina 20. veka. Ali, čitava stvar je bila daleko perfidnije smišljena i iskorištena nego što je tada običnom čoveku moglo da bude jasno. Tražio se povod za realizaciju plana o otimanju Kosova od Srbije. Obračun policije i terorističke grupe u Račku desio se u “pravom” momentu za ekstremnu albansku stranu. Vokerova “diplomatija” je uradila svoj deo prljavog posla, a zapadni mediji zatim do kraja "skuvali paklenu čorbu".

Iza Račka su, znamo, usledile bombe NATO alijanse. Padale su po glavama stanovnika Srbije i Crne Gore 78 dana. Naravno, na srpsku pokrajinu Kosovo i Metohiju najviše. To je i bio cilj.

Stradali su svi, bez razlike u pogledu etničke, verske ili druge pripadnosti. Tragovi razaranja i danas su tu.

Zajedno sa bombama, međutim, na sve nas se tih dana spustio i gust dim obmane, laži i manipulacije.

Od tog vremena do danas proteklo je dosta vode Ibrom i Belim Drimom, jeziva prašina se delimično slegla, ali uprkos tome neki bi i dalje da nam je bacaju u oči.

“Nova normalnost” koja je prethodne 24 godine zavladala Kosovom zasnovana je na neodrživim tezama, i upravo u toj činjenici i treba tražiti uzroke današnjih nesporazuma i nesreće koja se ne prekida.

Šta je ono što nam je donela ta “nova normalnost” gledamo svaki dan. Na neke ilustrativne detalje, svakako, vredi ukazivati u svakoj prilici.

Evo nekih:

“Država se obračuna sa teroristima koji otimaju, muče i ubijaju civile i policajce, a najjača vojna alijansa na svetu stane na stranu terorista protiv svih odredbi međunarodnog prava”.

“Bombarduju vas, zauzmu vam deo teritorije, a od vas očekuju da se s tim složite i da prihvatite ulogu zločinca”.

“Potpisuju sporazume i ugovore za koje unapred znaju da neće da ih sprovode, ali od vas očekuju da ih se držite”.

“Podržavaju i pomažu vlast koja ne sprovodi svoje preuzete obaveze, krši sopstvene zakone i progoni ljude po etničkoj i verskoj osnovi”.

“Traže da poštujete međunarodne norme, a na vašem primeru ih brutalno krše”.

“Ne daju vam da kažete istinu, zabranjuju je i kažnjavaju one koji se usude da je izgovore. Primer, Ivan Todosijević iz Zvečana kome prete i krivično ga gone zbog iskazanog neslaganja sa “zvaničnom” verzijom Račka”.

“Govore vam da ste loši i da morate da se popravite, svaki put kad im ukažete na nešto od gore navedenog”.

“Zahtevaju da pristanete na život u koncentracionom logoru, da mogu da vas hapse, maltretiraju i progone kako im se prohte”.

“Ubeđuju vas da ste krivi jer se bunite što u vas svakoga dana drže uperene puške”.

“Veruju da najveća laž može da postane istina, ako je dovoljno puta izgovore”.

“Misle da ste slabi jer im pružate ruku, iako su vas minut ranije pljunuli u lice”.

Da li je to normalno?

Piše: Miloš Garić, urednik portala Kosovo onlajn