Vrhovni sud odbacio žalbu Bljerima Isufaja na odluku o razrešenju sa funkcije glavnog tužioca

Vrhovni sud Kosova odbacio je kao nedozvoljenu žalbu Bljerima Isufaja na odluku Tužilačkog saveta Kosova (TSK) o njegovom razrešenju sa funkcije glavnog tužioca Specijalnog tužilaštva. Sud je ocenio da odluka TSK predstavlja upravni akt, a ne disciplinsku odluku, zbog čega njena zakonitost može da se osporava u postupku upravnog spora pred nadležnim sudom.

U rešenju od 27. oktobra navodi se da je Isufajeva žalba nedozvoljena jer Vrhovni sud nema neposrednu nadležnost za razmatranje ove vrste odluka.

„Odbacuje se kao nedozvoljena žalba B. I., glavnog tužioca Specijalnog tužilaštva Republike Kosovo, podneta protiv odluke Tužilačkog saveta Kosova u Prištini, TSK br. 695/2026, od 2. oktobra 2026. godine“, navodi se u izreci rešenja.

TSK je 2. oktobra odlučio da Isufaja razreši rukovodeće funkcije, uz obrazloženje da je utvrđeno loše upravljanje Specijalnim tužilaštvom, nekompetentnost u obavljanju dužnosti, propusti u izvršavanju odgovornosti i neispunjavanje standarda učinka.

Prema odluci TSK, svaka od ovih okolnosti zasebno predstavlja zakonski osnov za razrešenje sa funkcije glavnog tužioca.

Ipak, odlukom o razrešenju sa rukovodeće funkcije Isufaju nije prestala funkcija državnog tužioca, već je nastavio da obavlja tužilačku dužnost u Specijalnom tužilaštvu.

U rešenju je Vrhovni sud izneo i navode koje je Isufaj istakao u žalbi protiv odluke TSK.

Preko advokata Artana Ćerkinija, Isufaj je tvrdio da su tokom donošenja odluke učinjene bitne povrede odredaba postupka, da je zakon pogrešno primenjen i da činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno.

U žalbi je navedeno da je odluka bila pripremljena pre nego što je formalno doneta, da je Isufaju uskraćeno pravo da bude saslušan i da nije bilo moguće proveriti kvorum, sastav i način glasanja Tužilačkog saveta.

Takođe je osporavao nepristrasnost organa koji je doneo odluku, ukazivao na mogući sukob interesa i tvrdio da se odluka zasniva na oceni njegovog učinka koja, prema njegovim navodima, nije postala konačna.

Isufaj je osporio i tumačenje zakonskih odredaba koje se odnose na kriterijume za obavljanje funkcije glavnog tužioca.

Prema navodima iz žalbe, ocena „dovoljan“ nije predstavljala negativnu ocenu koja bi opravdala njegovo razrešenje sa funkcije.

Osporio je i zaključke o lošem upravljanju, tvrdeći da nisu potkrepljeni konkretnim činjenicama.

U žalbi je pomenut i izveštaj Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), za koji je Isufaj tvrdio da ukazuje na sistemske probleme, a ne na njegovu ličnu odgovornost.

Isufaj je od Vrhovnog suda zatražio da izmeni odluku TSK i omogući mu da nastavi mandat glavnog tužioca do njegovog redovnog isteka.

Kao alternativu, zatražio je poništavanje odluke i vraćanje predmeta Tužilačkom savetu na ponovno razmatranje i odlučivanje.

Takođe je tražio da žalba ima suspenzivno dejstvo, kako odluka o njegovom razrešenju i odluka o imenovanju vršioca dužnosti ne bi proizvodile pravno dejstvo do donošenja konačne odluke.

S druge strane, Tužilački savet Kosova osporio je nadležnost Vrhovnog suda za razmatranje žalbe.

TSK je obrazložio da odluka o Isufajevom razrešenju nije disciplinska odluka, ni po formi ni po sadržaju.

Prema navodima Saveta, odluka je doneta na osnovu člana 22, stav 5, Zakona o Tužilačkom savetu Kosova, kojim su utvrđena ovlašćenja za razrešenje glavnih tužilaca sa rukovodećih funkcija.

TSK je zatražio da žalba bude odbačena kao nedozvoljena ili odbijena kao neosnovana.

Vrhovni sud: Razrešenje sa rukovodeće funkcije nije nužno disciplinska mera

U obrazloženju rešenja, Vrhovni sud je napravio razliku između disciplinske odgovornosti tužilaca i ovlašćenja Tužilačkog saveta za upravljanje tužilačkim sistemom.

Prema oceni suda, Zakon o Tužilačkom savetu ovlašćuje TSK da razreši glavnog tužioca sa rukovodeće funkcije na osnovu procene učinka, lošeg upravljanja, nekompetentnosti ili propusta u izvršavanju dužnosti.

Sud je ocenio da se primena ovog ovlašćenja mora razlikovati od disciplinskih postupaka, koji su uređeni posebnim zakonom.

U rešenju se ističe da razrešenje sa funkcije glavnog tužioca na osnovu ocene učinka nije predviđeno kao posebna disciplinska sankcija.

Sud je pojasnio da činjenica da neka odluka dovodi do prestanka obavljanja rukovodeće funkcije ne znači automatski da je ona disciplinske prirode.

Da bi imala takav karakter, odluka mora da bude povezana sa utvrđivanjem disciplinske odgovornosti i izricanjem pravnih posledica koje iz te odgovornosti proizlaze, navodi se u obrazloženju.

U konkretnom slučaju, sud je utvrdio da odluka TSK nije doneta u disciplinskom postupku.

Zbog toga je ocenio da se ne može primeniti član 15. Zakona o disciplinskoj odgovornosti sudija i tužilaca, koji omogućava podnošenje neposredne žalbe Vrhovnom sudu protiv disciplinskih odluka.

Vrhovni sud je zaključio da odluka TSK o razrešenju Isufaja sa rukovodeće funkcije predstavlja upravni akt, čija se zakonitost može osporavati u postupku upravnog spora pred nadležnim sudom.

Sud je naglasio da se njegova nadležnost za neposredno razmatranje žalbi protiv disciplinskih odluka ne može proširiti i na druge odluke Tužilačkog saveta.

Takođe je ocenio da Isufajevo pozivanje na raniju presudu ovog suda od 16. decembra 2025. godine nije bilo osnovano, jer se ta dva slučaja razlikuju po svojoj pravnoj prirodi.

Na kraju, sudsko veće je zaključilo da ne postoji zakonski osnov za neposredno razmatranje Isufajeve žalbe.

Ovim rešenjem Vrhovni sud nije odlučivao o tome da li su navodi TSK-a o lošem upravljanju i slabom učinku bili osnovani. Odluka se odnosi isključivo na pitanje nadležnosti suda i dozvoljenosti žalbe, dok je mogućnost daljeg sudskog osporavanja odluke kroz postupak upravnog spora ostala otvorena.