Dok se čeka dogovor o multipolarnom miru, Evropa jača naoružavanje – gde je rešenje?

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn

Dok Vašington, Moskva i Peking oblikuju novi multipolarni poredak, Evropa povećava vojne budžete, ali gubi političku inicijativu. Putin je ponudio razgovor o novoj bezbednosnoj arhitekturi, Makron pokušao da obnovi dijalog sa Moskvom, ali evropske prestonice još nemaju zajedničku viziju. Nezadovoljstvo građana i mladih otvara pitanje: da li je kontinentu potrebna nova generacija lidera?

Evropa se nalazi na istorijskoj raskrsnici. Kontinent koji je posle Drugog svetskog rata izgradio ideju mira, pomirenja i ekonomskog povezivanja danas svoju budućnost sve više vezuje za vojnu industriju, povećanje budžeta za odbranu i strategiju odvraćanja. Međutim, dok troškovi naoružavanja rastu, evropski politički uticaj na rešavanje najvećih međunarodnih kriza ne prati taj trend.

Prema podacima Evropske odbrambene agencije, članice EU izdvojile su 2025. godine oko 418 milijardi evra za odbranu, dok se za 2026. predviđa približno 454 milijarde. Na samitu Natoa u Hagu prihvaćen je cilj izdvajanja pet odsto BDP-a za odbranu i povezane bezbednosne potrebe do 2035. godine. Ipak, postavlja se pitanje može li se bezbednost kontinenta trajno obezbediti samo kupovinom oružja.

Evropsko društvo, međutim, nije homogeno u pogledu nastavka ukrajinskog sukoba. Istraživanja javnog mnjenja ukazuju na zamor od rata, rast zabrinutosti zbog ekonomskih posledica i sve izraženiji skepticizam prema mogućnosti da se sukob završi vojnom pobedom jedne strane. U Nemačkoj su se takvi stavovi organizovali i kroz mirovne inicijative. Političarka Sara Vagenkneht i publicistkinja Alis Švarcer pokrenule su 2023. godine „Manifest za mir”, kojim su zatražile obustavljanje daljeg naoružavanja Ukrajine i otvaranje pregovora. Dokument je prikupio stotine hiljada potpisa. To ne znači da evropski građani odbacuju podršku Ukrajini, već da pitanje mira, ekonomskog razvoja i socijalne sigurnosti postaje sve značajnije u javnoj raspravi.

Još na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti 2007. godine Vladimir Putin upozorio je na opasnosti unipolarnog sveta, širenja vojnih saveza i zanemarivanja bezbednosnih interesa drugih država. Sedamnaest godina kasnije, 14. juna 2024, predstavio je inicijativu za novu evroazijsku bezbednosnu arhitekturu, otvorenu za sve države kontinenta, uključujući članice Natoa.

Suština ruskog predloga bila je da se bezbednost ne gradi protiv drugih, već kroz dogovor i uvažavanje interesa svih država.

Putin je tu ideju ponovio 19. decembra 2025, tokom godišnje konferencije sa novinarima i građanima. Pozivajući se na viziju nemačkog političara Egona Bara, govorio je o zajedničkom bezbednosnom sistemu koji bi uključivao SAD, Rusiju i države Istočne Evrope, bez isključivanja bilo koga.

Ta inicijativa predstavlja rusku političku viziju, a ne gotov sporazum. Rat u Ukrajini, teritorijalni integritet, bezbednosne garancije i duboko narušeno poverenje ostaju ozbiljne prepreke. Ipak, pitanje koje se nameće jeste zašto Evropa nije razvila sopstvenu inicijativu koja bi omogućila razgovor o budućoj bezbednosti kontinenta.

Zanimljivo je da je Makron 19. decembra 2025. poručio da Evropa mora ponovo da uspostavi neposredan dijalog sa Putinom i da ne sme ostati po strani dok Vašington i Moskva razgovaraju o pitanjima koja neposredno određuju evropsku budućnost.

Kremlj je dva dana kasnije saopštio da je Putin spreman za razgovor sa francuskim predsednikom. Usledio je konkretan diplomatski korak: 3. februara 2026. Makronov diplomatski savetnik Emanuel Bon doputovao je u Moskvu, gde je razgovarao sa Jurijem Ušakovom, savetnikom ruskog predsednika.

Taj sled događaja pokazao je da je, uprkos dubokom političkom raskolu, pitanje neposrednog dijaloga ponovo otvoreno. Makronov potez nije značio prihvatanje ruskih uslova, već pokušaj da Francuska i Evropa obnove sopstveni diplomatski kanal sa Moskvom.

Međutim, pojedinačna inicijativa nije postala zajednička evropska politika. Razlike između Pariza, Berlina i drugih prestonica ostale su velike. Dok jedni insistiraju na vojnom odvraćanju, drugi smatraju da bez političkog razgovora nema dugoročnog bezbednosnog rešenja.

U međuvremenu, međunarodna pažnja usmerena je prema Šenženu, gde će 18. i 19. novembra biti održan samit APEK-a. Kina će okupiti lidere pacifičkog regiona, a susreti Donalda Trampa i Sija Đinpinga imaju veliki međunarodni značaj. Razmatra se i mogućnost trilateralnog susreta Trampa, Putina i Sija, ali njegovo održavanje još nije zvanično potvrđeno.

Šenžen tako postaje simbol šire promene međunarodnih odnosa: dok se u Aziji otvaraju prostori za razgovor o trgovini, tehnologiji, investicijama i strateškoj stabilnosti, Evropa se i dalje suočava sa pitanjem kako da uskladi vojnu bezbednost sa diplomatijom i ekonomskim razvojem.

Dok se evropske elite bave strateškim nadmetanjem, građani se suočavaju sa svakodnevnim problemima: skupim stanovanjem, energijom, nesigurnim zaposlenjem i problemima obrazovanja. Studentski protesti i građansko nezadovoljstvo u različitim državama ne predstavljaju jedinstven pokret protiv naoružavanja, ali ukazuju na širu krizu poverenja u političke institucije. Mladi traže sigurniju budućnost, socijalnu perspektivu i mogućnost da utiču na odluke koje određuju njihov život.

Poseban test nove evropske bezbednosne arhitekture predstavlja i Kosovo i Metohija. Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN mora ostati deo svakog ozbiljnog razgovora o stabilnosti Zapadnog Balkana, jer se principi teritorijalnog integriteta i međunarodnog prava ne mogu primenjivati selektivno.

Evropi zato nije potrebno odricanje od prava na odbranu, već napuštanje uverenja da se međunarodni uticaj meri isključivo količinom naoružanja. Potrebna joj je nova generacija lidera koja će umeti da razgovara sa Donaldom Trampom, Vladimirom Putinom i Sijem Đinpingom, ali sa jasnim mandatom da zastupa evropske interese.

Takav lider morao bi da ponudi konkretnu inicijativu: obnovu evropske bezbednosne arhitekture, kontrolu naoružanja, smanjenje rizika od direktnog sukoba, poštovanje međunarodnog prava i političko rešavanje kriza.

Helsinški proces iz 1975. godine pokazao je da je i u vreme duboke blokovske podele moguće uspostaviti zajedničke principe bezbednosti. Danas je potreban novi proces prilagođen multipolarnom svetu, uz učešće velikih sila i evropskih država.

Evropa ne mora da bira između Amerike, Rusije i Kine. Mora da pronađe način da sa sve tri sile razgovara sa pozicije sopstvenih interesa. Za to su joj potrebni političko jedinstvo, novi lideri i pozitivna vizija budućnosti.

Posle Abu Dabija, a u susret Šenženu, evropska dilema postaje sve očiglednija: ili će Evropa pronaći političku snagu da učestvuje u stvaranju novog svetskog poretka ili će ostati prostor na kojem drugi donose odluke o njenoj budućnosti. Njen najveći nedostatak danas nije oružje, već liderstvo koje bi bezbednost povezalo sa mirom, razvojem i saradnjom.