Može li Srbija biti obećana zemlja za radnike iz regiona?

Međunarodni praznik rada, Prvi maj, obeležava se danas širom sveta u znak sećanja na dan kada je 1886. godine oko 40.000 radnika u Čikagu, tražeći bolje uslove života, stupilo u štrajk i obustavilo rad. Iako mnogi jedva sastavljaju “kraj s krajem”, na Balkanu danas nema masovnih protesta radnika. Umesto štrajkova mnogi su rešili da “spakuju kofere” i potraže sreću van granica svoje zemlje.

Krajem 19. veka radnička klasa se pobunila protiv poslodavaca zbog izrabljivanja, a nakon trogodišnje borbe za veća prava uspostavljen je 1. maj kao Međunarodni dan rada. Današnji radnici, 138 godina kasnije, imaju znatno veća prava, ali situacija na tržištu rada, objašnjavaju za Kosovo onlajn stručnjaci iz Beograda, Tirane, Prištine i Skoplja - nije nimalo “praznična”.

PR menadžer Infostuda Miloš Turinski kaže da Srbiji najviše nedostaju zanatlije čije zarade su upravo zbog manjka radne snage sve veće i mogu da pariraju IT-ju. On ocenjuje za Kosovo onlajn da bi Srbija upravo iz tog razloga mogla da bude “obećana zemlja” mnogima u regionu.

“Ako pričamo o tržištu Srbije, nama najviše nedostaju radnici različitih zanatskih profila i uvek ćete čuti da nam fale određene zanatlije kao što su građevinski radnici, ali potrebno je dosta i ljudi u ugostiteljstvu, nedostaju nam frizeri, zatim vodoinstalateri, stolari... Sve su to pozicije koje su sve deficitarnije iz godine u godinu i onda su to, moram da kažem, pozicije koje sa visinom zarade mogu da pariraju IT-ju koja je takođe visokotražena oblast i, s druge strane, znamo i da je najplaćenija“, objašnjava Turinski.

Što se tiče regiona, kako navodi, Crnoj Gori naročito u letnjoj sezoni, nedostaju ugostitelji i to je slučaj sa celim Jadranskim primorjem.

„Nedostaju upravo profili ugostitelja, kuvara, konobara, ali i ostali turistički radnici, naročito od aprila do oktobra koliko traje sezona. Sve ove zemlje su primorane da vrše uvoz radnika, da li iz susednih komšijskih zemalja ili čak iz daljeg inostranstva“, objašnjava naš sagovornik.

Navodi da je po visini zarade Srbija na trećem mestu od zemalja bivše Jugoslavije. Prednjače Slovenija i Hrvatska, dok su sve ostale zemlje negde ispod Srbije.

„Ako samo pogledamo minimalnu cenu rada koja u Srbiji iznosi oko 400 evra, u Albaniji i Severnoj Makedoniji ona je neznatno manja, ali opet manja nego kod nas. Što se tiče najplećenijeg zanimanja, to je svakako IT i kod nas i u regionu, ali svi ovi radnici koji se vode kao deficitarni itekako postaju sve plaćeniji i imaju zaista visoke zarade na kojima im mnogi mogu zavideti“, kaže PR menadžer Infostuda.

Turinski objašnjava da radnici iz Srbije, ukoliko žele da se kreću po regionu, gledaju da to budu Hrvatska ili Slovenija, zato što su plate daleko veće nego što su kod nas. Kada je Srbija u pitanju, navodi da ona može da bude „obećana zemlja“ manje razvijenim zemljama.

„Tu možemo da pričamo u kontekstu Severne Makedonije, Albanije, BiH... Sve su to neke zemlje iz kojih radnici mogu da teže ka ovom području i da ovde nađu zaposlenje koje može da im donese neki veći novac“, smatra Turinski i kao primer navodi podatke iz slobodnog pristupa tržištu rada u okviru inicijative "Otvoreni Balkan.

„Otvoreni Balkan je na snazi punih mesec dana, ono što znamo jeste samo broj prijava, oko 2.200 ljudi koji su se prijavili putem sistema E-uprave, upravo da mogu da rade na prostoru zemalja koje su članice ’Otvorenog Balkana’, dakle Severna Makedonija, Albanija i Srbija. Međutim, ono što znamo sigurno jeste da je najveći broj koji se prijavio jesu ljudi iz Severne Makedonije za Srbiju, a onda u nešto daleko manjoj meri i ljudi iz Albanije. Što se tiče obrnutog pravca kretanja, negde što smo zapazili to je broj od nekih stotinak ljudi iz Srbije koji su se prijavili za rad u ove dve zemlje“, navodi on.

Ipak, ocenjuje da je neophodno reći da generalno ljudi iz ovog regiona, ukoliko biraju inostranstvo, gledaju da to budu zemlje zapadne Evrope.

„Neće običan čovek da se seli za nešto malo veću platu nego što trenutno ima. Ako će da napusti svoje rodno mesto, on će to napustiti zbog valjanih razloga, a to je zarada koja je minimum tri, četiri, pa i pet puta veća nego što mu je u svojoj zemlji“, ocenjuje Turinski.

Upravo to je razlog zbog čega dosta ljudi napušta Kosovo, ocenjuje predsednik Poslovne alijanse Kosova Agim Šahini. On za Kosovo onlajn kaže da je na Kosovu minimalna plata najmanja u celoj Evropi, a tržište rada dodatno je pogođeno viznom liberalizacijom koja je stupila na snagu 1. januara ove godine.

„Na Kosovu skoro da imamo sve struke, a radna snaga nedostaje skoro na sve strane. Prvi put se ovako nešto dešava na Kosovu. Od vizne liberalizacije 1. januara, postoje turbulencije na tržištu radne snage“, kaže Šahini.

Prosečna plata na Kosovu na nivou i javnog i privatnog sektora je oko 520 evra. Međutim, kako navodi, na Kosovu je i dalje minimalna plata najmanja u celoj Evropi i iznosi 170 evra.

Dok radnici sa Kosova, kako objašnjava, dosta idu da rade po regionu, naročito tokom letnje sezone, na Kosovo stižu radnici  iz Azije, Indije, Bangladeša, Turske, Sirije...

Predsednik Poslovne alijanse Kosova kaže da lekari u privatnom sektoru imaju više od 1.500 evra platu, vozači oko 1.000, konobari od 500 do 1.000, zavisno od hotela i restorana. Međutim, u državnom sektoru plate su mnogo manje.

„Zato je od 2015. do sada više od 1.000 ljudi ’u belim mantilima’ pobeglo sa Kosova u Evropu, u potrazi za većom platom. Plata je tamo možda četiri puta veća nego na Kosovu“, kaže on.

Kada je u pitanju nedostatak radne snage, on najviše se oseća u ugostiteljstvu.

„To je tako u čitavom regionu. Oni koji znaju da rade taj posao traže gde su bolje plate, a bolje plate su tokom sezone na primorju, kao što je Albanija. Sad su počeli da idu da rade i u Grčku, Crnu Goru, Hrvatsku... Dosta mladih iz gastronomije ide tamo da radi“, objašnjava Šahini.

Ocenjuje da je jedan od najvećih problema to što, kako kaže, Vlada Kosova i dalje nema strategiju kako da zadrži radnu snagu.

„Nedostaje strategija za borbu protiv siromaštva, za razvoj, i pored svega toga imamo ove probleme o kojima smo pričali. Međutim, sa ovom malom platom, koju je inflacija pojela za više od 20 odsto, a cene otišle u vis, koliko god je plata na nivou Kosova 520 evra, ponovo je malo, zato što je prosečna korpa jako poskupela“, zaključuje Šahini.

Odlazak radnika u inostranstvo uzrokovao je povećanje plata u Albaniji, kaže ekonomski stručnjak i fiskalni analitičar u kompaniji “Altax” iz Tirane Eduard Đokutaj. Ipak, on ocenjuje za Kosovo onlajn da je to povećanje nedovoljno da bi se ova zemlja takmičila s regionom.

Đokutaj navodi da u Albaniji skoro 60 odsto zaposlenih i dalje ima relativno niske plate.

„Kad je reč o radničkoj kategoriji koja nedostaje Albaniji, generalno govorimo o onoj kategoriji zaposlenih koji su na nivou prosečnih plata. Najveće potrebe za zaposlenima u Albaniji su u uslužnim sektorima, u trgovinskom sektoru, a delimično i u proizvodnju (industriji), uglavnom u proizvodnji za izvoz. Međutim, ova kategorija koja nam nedostaje zauzima malo mesto u ukupnoj radnoj snazi Albanije, jer je većina zaposlenih ovde na relativno niskim platama, a oni čine od 56 do 58 odsto ukupne radne snage u zemlji”, kaže Đokutaj.

S druge strane, objašnjava, poslednjih godina je povećan nivo visokih plata, ali on čini mali procenat zaposlenih.

“Reč je o rukovodiocima i o javnom sektoru koji ima veće povećanje plata od privatnog sektora. Najveća potreba je za uslužnim sektorom u privredi, posebno sada kada je broj turista sve veći. Potrebe su za zaposlenima u smeštaju, ishrani (kulinarstvu), i svemu ostalom u vezi sa turizmom. U Albaniji postoji sistem stručnog obrazovanja, ali on kvantitetom i kvalitetom ne pokriva potrebe zemlje. To je zbog nivoa obrazovanja koje ljudima daju samo osnovne veštine za rad, a ne napredne veštine potrebne za pravilno služenje turistima", smatra naš sagovornik.

 Đokutaj dalje navodi da je prosečna plata u Albaniji imala značajan rast u poslednje dve godine, ali je danas ova zemlja pretposlednja na rang listi u regionu.

“Prvo mesto, koliko ja znam, pripada Srbiji, zatim Crnoj Gori, BiH, Severnoj Makedoniji, Albaniji sa prosecnom mesečnom zaradom od 694 evra i na kraju Kosovu” kaže on.

Govoreći o slobodnom pristupu tržištu rada u okviru inicijative "Otvoreni Balkan”, on navodi da tu nedostaje tačna statistika.

“Čak i podaci koje možda imaju nadležne državne institucije, ne verujem da su ‘obrađeni’ kako treba zbog kratkog perioda koji je prošao od početka primene sporazuma. Glavni trend je sezonsko zapošljavanje, koje nema veze sa Srbijom, već sa susednim zemljama Albanije - sa Severnom Makedonijom, Kosovom, Crnom Gorom. Za Srbiju je više vezana razmena  zaposlenih srednjeg ranga u pojedinim sektorima privrede, gde je Srbija naprednija od naše zemlje, posebno u industrijskoj proizvodnji i sektoru usluga”, kaže Đokutaj.

Što se tiče visine plata u Albaniji najveću prosečnu platu imaju zaposleni u sektoru informacionih tehnologija, kao i oni u industriji.

“Plata uslužnog sektora, poput lekara, veća je od prosečne plate u zemlji i dostiže 800 do 850 evra. Država je bila agresivna u podizanju plata lekarima da bi suzbila problem koji ima ceo Balkan, odlazak zaposlenih u inostranstvo. Srbija je prva zemlja po tom pitanju, sa oko 220.000 ljudi koji su napustili zemlju u poslednje dve, tri godine, dok je Albanija na drugom mestu sa oko 60.000. To je stvorilo veliki pritisak u javnoj upravi, posebno u Albaniji, i bilo je značajno povećanje plata, ali nedovoljno da se takmiči sa regionom“, zaključuje Đokutaj.

Slična je situacija i u Severnoj Makedoniji. Predsednik Saveza sindikata iz Skoplja Slobodan Trendafilov navodi da ovoj zemlji nedostaju kvalifikovani radnici u skoro svim delatnostima. On za Kosovo onlajn kaže da je građevinska delatnost jedna od najugroženijih i da je samo prošle godine zbog malih plata ovu zemlju napustilo 12.000 građevinskih radnika.

“Verovatno rade na gradilištima u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni, Hrvatskoj, Sloveniji ili nekoj od zapadnoevropskih zemalja. Medicinsko osoblje ubrzano napušta Makedoniju i dovodimo se u opasnost da za nekoliko godina nećemo imati ko da nas leči, posebno zbog niskih plata. Plata je verovatno glavni motiv da ljudi odu iz Makedonije, u neku od zapadnoevropskih zemalja, a na ovaj način možemo ostati bez građevinskog sektora, bez zdravstva i tako dalje”, navodi naš sagovornik.

On dodaje da kvalifikovanih radnika nedostaje i u drugim delatnostima.

“Danas imamo situaciju da tekstilne konfekcije nabavljaju radnu snagu u nekoj od trećih zemalja sveta, ili iz Nepala ili iz Pakistana, tako da se dovodimo u situaciju da kada stignu u Makedoniju i kada vide u kakvim uslovima bi radili, odlaze i iz Makedonije”, navodi on.

Kada je reč o visini plata, predsednik Saveza sindikata Makedonije navodi da su u regionu daleko veće prosečne plate nego u Severnoj Makedoniji.

“Ako je danas u Makedoniji prosečna plata 638 evra, u Srbiji je 797 ili oko 800 evra, u Crnoj Gori 821 evro, a da ne govorimo o Hrvatskoj, u kojoj je već premašena granica iznad 1.000 evra. Tako da bi makedonski radnici radije odlučili da napuste Makedoniju nego da ostanu ovde. Iz tog razloga mi, kao Sindikat, ukazujemo kreatorima politike da plate treba da rastu mnogo brže nego što misle. U Makedoniji su u proteklom periodu plate rasle, ali ne na nivou koji je neophodan da se domaći radnici zadrže”, ocenjuje Trendafilov .

Veruje da će ako se minimalna zarada ne poveća u prvih 100 dana Vlade, makedonski građevinari i radnici u ugostiteljstvu i turizmu, lekari i medicinske sestre otići u neku od susednih zemalja ili u neku od zapadnih zemalja.

“To će biti pogubna politika. Ako je nekome cilj da se stanovništvo iz Makedonije iseli van granica zemlje, onda je to pogrešno”, upozorava ovaj stručnjak.

Upoređujući plate u regionu on navodi da su u Makedoniji daleko manje, pa je vozačima plata skoro na nivou minimalne.

“Dakle, u Makedoniji je 640 evra prosečna plata lekara. S druge strane, plata lekara u BiH je 1.100 evra, u Srbiji prema našim podacima 1.134 evra. Možete zamisliti da je plata u regionu duplo veća za lekare, posebno za medicinske radnike. Konobari u Makedoniji, prema statistici, primaju negde oko 430 evra mesečno, reč je o redovnom, a ne o onom koji im se kao dnevnica isplaćuje na crno. U Srbiji konobari imaju platu negde od 450 do 792 evra, dok je u BiH negde od 520 do 550 evra. Svi oni imaju daleko veće plate nego u Makedoniji. I da ne zaboravimo, vozači u Makedoniji primaju prosečnu platu od 390 evra, što je nedovoljno i blizu je minimalne zarade”, kaže Trendafilov.

Podvlači da radnici imaju pravo i na druge dodatke koji dodatno povećavaju platu, ali da je Makedonija u najlošijoj situaciji kada je u pitanju region po prosečnim i minimalnim zaradama.

“I ne treba da se hvalimo prosečnom platom, jer prosečna plata znači parče mesa sa koskom - radnici grizu kost, a bogati to meso. I onda kažu da smo svi dobro jeli. To je pogrešna politika i zato kažem da plate moraju da rastu mnogo brže i mnogo veće ako želimo da sačuvamo kvalifikovanog radnika u Makedoniji.  Ako ne, samo ćemo pomoći ljudima da spakuju kofere i što pre napuste Makedoniju. Oni se posle neće vraćati ovde, mi ćemo onda tražiti radnike iz neke zemlje poput Indije, Pakistana, Nepala i tako dalje”, navodi naš sagovornik.

Međutim, upozorava on, i podaci o stranim radnicima nisu ohrabrujući.

“Obavestile su nas kolege iz Albanije kada je pre samo godinu dana došlo do priliva radnika iz Nepala koji su potom otišli preko mora u Italiju ili neku zapadnoevropsku državu. Danas se to dešava  i nama. Pre nekoliko dana prodavcima iz Prilepa koji su uvozili radnike iz Nepala, ako se ne varam, izgubio se svaki trag, odnosno otišli su. Ne možete radnike da tretirate kao robove i da očekujete da za vas rade za 22.500 denara (365 evra) u Makedoniji, a da dolaze sa više od dve i po hiljade kilometara udaljenosti”, kaže Trendafilov.