Stigma, pasivne institucije i zastareli zakoni - barikade za žrtve seksualnog nasilja u regionu

Nakon objavljivanja tri miliona dokumenata povezanih sa američkim finansijerom i seksualnim prestupnikom Džefrijem Epstinom, pažnja svetske, ali i regionalne javnosti, usmerila se na problem seksualnog nasilja i uznemiravanja. Ovaj vid nasilja, kažu sagovornice Kosovo onlajna, doživelo je više od 50 odsto ženske populacije u regionu Zapadnog Balkana, a uprkos programima za podizanje svesti, stigma i osude i dalje su učestala pojava. Nereagovanje, nepoverenje u institucije, kao i neadekvatni zakoni, dodaju one, suštinska su prepreka za postizanje pravde i kažnjavanje počinilaca.

Piše: Jelena Novakov

U slučaju prijavljivanja i podnošenja tužbe, žene na Zapadnom Balkanu suočavaju se sa nejasnim i zbunjujućim definicijama silovanja, kao i neadekvatnim zakonima. Prema srpskom zakonu, bračno silovanje nije zasebna kategorija, niti je priznato van okvira upotrebe fizičke sile i pretnji, a prošle godine je predlog uvođenja novog krivičnog dela - obljuba bez pristanka, izazvao zabrinutost aktivistkinja, jer je predstavljen kao „blaži oblik silovanja“.

Ni na Kosovu se bračno silovanje ne može krivično goniti kao odvojen zločin, dok je to moguće u Severnoj Makedoniji, ali isključivo u okviru upotrebe fizičke sile i pretnji.

Starije žene se najviše suočavaju sa ovom vrstom seksualnog nasilja, naglašavaju sagovornice Kosovo onlajna, dok su mlađe češće izložene nasilju od strane muškaraca na položaju autoriteta, uključujući u okviru obrazovnog sistema. Devojčice najviše trpe zlostavljanje svojih vršnjaka. Istovremeno, faktori rizika od seksualnog nasilja povećani su kod žena koje su pripadnice LGBTQ+ i manjinskih zajednica, kao i kod žena koje su finansijski ugožene i onih koje su prethodno bile izložene zlostavljanju.

Širom Zapadnog Balkana, zabeleženo je više desetina Telegram grupa sa nekoliko stotina hiljada članova, koji su razmenjivali sadržaj osvetničke pornografije, uključujući devojčice, tinejdžerke, njihove emotivne partnerke, majke i sestre. U zakonima u većem delu regiona, pojam osvetničke pornografije ipak nije definisan, a deljenje intimnog sadržaja u okviru postojeće zakonske kategorije o neodobrenom fotografisanju i snimanju retko se krivično goni.

Poverenje u institucije u regionu je izrazito nisko, dok policijski službenici neretko pristupaju žrtvama na neodgovarajući način, što za rezultat ima sekundarnu viktimizaciju i veliku razliku između broja prijavljenih i procesuiranih slučajeva. U nekim slučajevima, navode sagovornice, policija i tužilaštvo aktivno odvraćaju žrtve od podnošenja prijave pod pretnjom kontratužbe za navodno lažno prijavljivanje silovanja.

Osim zakona i ponašanja pripadnika nadležnih institucija, aktivistkinje navode da je potrebno izmeniti i podići društvenu svest i obrazovanje o tome šta sve spada pod seksualno nasilje i ko predstavlja najveću opasnost za potencijalne žrtve. Iako u javnosti pretežno važi mišljenje da su počinioci seksualnih zločina uglavnom nepoznati muškarci, statistika pokazuje da se zapravo radi o članovima porodice, partnerima i drugim muškarcima iz bliskog okruženja žrtava.

Društvena očekivanja, relativizacija uznemiravanja i rodno zasnovane uloge takođe doprinose manjem broju prijavljenih slučajeva, ali većoj stigmatizaciji i osudi žena koje su preživele nasilje. 

Zakonske definicije ne odražavaju realnost

U Srbiji se godišnje prijavi oko 100 slučajeva silovanja, kaže Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra, ali pojašnjava da se radi isključivo o slučajevima u kojim je pokrenuta istraga, a da ukupan broj prijava koje su odbačene na licu mesta nije poznat.

„Kada govorimo o seksualnom nasilju u Srbiji, konkretno za krivično delo silovanje, ono što možemo da kažemo je da je statistika dosta tužna, poražavajuća, čak i sramna, jer imamo manje od 100 prijava godišnje, a taj broj se i više nego prepolovi kada je reč o presudama. Ono što vidimo je da postoji, u nekom smislu, obostrano nepoverenje. S jedne strane, žene ne veruju institucijama. S druge strane, institucije su te koje ne veruju ženama. Dakle, na njima je odgovornost da učine korake kako bi se žene više obraćale i kako bi (imale) veće poverenje u njih“, rekla je Pavlović za Kosovo onlajn.

Muškarci koji poznaju žrtvu su najčešće i počinioci zločina, a Pavlović napominje da to može da bude bilo ko, uključujući bračne partnere, dodajući da se o problemu bračnog silovanja ne govori dovoljno.

„Kada je reč o počiniocima seksualnog nasilja, znamo da su to uglavnom muškarci koji poznaju žrtvu, neko ko joj je blizak iz njenog okruženja, bilo da je reč o članovima porodice, nekome u okviru obrazovnog, zdravstvenog sistema, vannastavnih aktivnosti kada je reč o mladim ženama. Imale smo slučajeve i učitelja glume i nastavnika jahanja. Dakle, razni muškarci koji imaju pristup žrtvama, pogotovo kada je reč o onima koje su mlađe, dok su, kada je reč o starijim ženama, to često njihovi bračni partneri. Silovanje u braku još uvek je tabu tema o kojoj se ne govori dovoljno“, rekla je ona.

Napomenula je da je u Srbiji potrebna zakonska promena definicije silovanja, jer je aktuelna zastarela i obuhvata isključivo primenu sile i pretnji.

„Promene su potrebne na više nivoa. S jedne strane, važne su institucionalne promene i u pogledu definicije silovanja u našem krivičnom zakoniku, koja je i dalje zastarela i koja podrazumeva upotrebu sile i pretnje, iako znamo da žrtve u situaciji seksualnog nasilja najčešće reaguju nekom vrstom zamrzavanja, paralize. One nisu u mogućnosti da pruže otpor, a upravo ti dokazi o otporu su nešto što im institucije traže da dokažu“, navela je Pavlović.

Posebno je, napominje, važno poverenje institucija, jer se, kako navodi, žrtve često suočavaju nepoverenjem i odvraćanjem.

„Važno je poverenje institucija. Da žene neko u instituciji, bilo da je to policija ili tužilaštvo, ne odvraća od prijave. Imamo slučajeve gde se to dešava, da ženama govore: 'Nemojte da prijavljujete, nemate dokaze, na kraju ćemo mi Vas tužiti da je to lažna prijava'. Žene nailaze na različite ljude unutar sistema, koji ih odvraćaju i ne veruju im“, rekla je Pavlović.

Počinioci često poznati žrtvama

Adelina Beriša iz Mreže žena Kosova rekla je da su počinioci seksualnog nasilja najčešće muškarci poznati žrtvama, a da je više od 70 odsto prijavljenih slučajeva ove vrste nasilja izvršeno nad devojčicama. 

Beriša je istakla da seksualno nasilje nad devojčicama čine njihovi vršnjaci, ali i odrasil muškarci, dodajući da su žrtve češto iz ugroženih porodica i zajednica.

Kako bi ispunilo ustavne obaveze, važno je da se Kosovo fokusira na razvoj kriznih centara za žrtve silovanja, rekla je Beriša, ističući napredak kada je u pitanju priznavanje i pomoć žrtava ratnog silovanja.

„Pošto je Istanbulska konvencija deo Ustava Kosova, neophodno je da sve usluge navedene u njoj budu u potpunosti dostupne žrtvama nasilja nad ženama i devojčicama. Trenutno, prioritet treba dati razvoju kriznih centara za silovanje i referalnih centara za seksualno nasilje, što će pomoći Kosovu da ispuni svoje obaveze prema Konvenciji. U vezi sa seksualnim nasiljem tokom rata između Kosova i Srbije, zemlja je postigla napredak formalnim priznavanjem žrtava, obezbeđivanjem penzija i osiguravanjem da specijalizovane ženske organizacije građana nastave da pružaju emocionalnu i pravnu podršku“, navodi Beriša.

Prema njenim rečima, prebacivanje krivice na žrtve i stigma dovode do reviktimizacije i ugrožavanja prava i dostojanstva žrtava. Potrebno je, kaže Beriša, veće angažovanje zajednice kako bi se podigla svest i stvorio siguran prostor za žene.

„Društveno, stigma, stavovi okrivljavanja žrtava i štetne rodne norme moraju se aktivno boriti protiv. Kampanje za podizanje javne svesti, obrazovanje u školama o saglasnosti i rodnoj ravnopravnosti i vidljiva podrška žrtvama mogu pomoći u promeni percepcije i podstaći prijavljivanje. Angažovanje muškaraca i dečaka, lidera zajednice i medija u promociji narativa punih poštovanja oko žrtava takođe je ključno za stvaranje okruženja u kojem se žene osećaju bezbednije kada istupaju. Samo kada institucije reaguju profesionalno, a društvo podržavajuće, žrtve mogu biti uverene da će prijavljivanje dovesti do zaštite, pravde i dostojanstva, a ne do sramote ili ponovne traumatizacije“, kaže Beriša za Kosovo onlajn.

Dodaje da, kada su u pitanju manjinske zajednice na Kosovu, Srpkinje najčešće prepoznaju i prijavljuju nasilje nadležnim institucijama, dok je slučaj sa ženama iz zajednice Roma, Aškalija i Egipćana suprotan.

Mali broj prijava

Programska menadžerka u NVO Centar za zastupanje demokratske kulture (ACDC) iz Severne Mitrovice Ines Aljović Mihajlović rekla je da se čak 54 odsto žena na Kosovu suočilo sa seksualnim nasiljem ili uznemiravanjem, ali da je broj prijavljenih slučajeva daleko manji zbog velikog nepoverenja u institucije. Ističe, ipak, da se broj incidenata na severu Kosova smanjio od implementacije novih policijskih programa za zaštitu i povratka srpskih zvaničnika u institucije. 

„Naravno, i dalje toga ima, ali u mnogo manjoj meri nego što je to bilo ranije. Dakle, ranije su žene sa severa smatrale da se to dešava na nivou incidenta, a onda su sele sve zajedno i u međusobnom razgovoru shvatile da postoji određeni trend rasta ovakvih slučajeva. U jednom momentu ih je zaista bilo previše. Mi neformalno imamo dokumentovano više od 150 različitih priča žena koje su doživele neki vid seksualnog uznemiravanja. Moram da kažem da su neke žene doživele i direktan, fizički kontakt sa prestupnicima“, kaže ona za Kosovo onlajn.

Govoreći o iskustvima žena iz većinskih srpskih opština, Aljović-Mihajlović kaže da se žene južno od Ibra dugo suočavaju sa seksualnim uznemiravanjem, a da su se ti incidenti za žene na severu povećali nakon napuštanja institucija 2022. godine.

„Mi smo dve, dve i po godine unazad, otkada žene intenzivno izlaze u javnost i dele svoje priče, imale prostora da međusobno razmenjujemo iskustva, u ovom slučaju nažalost loša, ali smo imale priliku da imamo međusobnu interkaciju. U skladu sa tim, moram da kažem da žene u većinski srpskim opštinama južno od Ibra imaju problem mnogo duže, ovaj problem je počeo da se javlja u tim opštinama mnogo ranije. Zvuči grubo, ali su navikle da se bore sa ovim problemom kako one znaju. To je nama na severu bilo čudno, s obzirom da mi nismo imale iskustva sa tim. Verujem da to ima veze sa tim što su se mahom službenici iz redova nevećinskih zajednica nalazili u institucijama. Shodno tome, nismo imale previše interakcija sa pripadnicima većinske zajednice do 2022, kada naši službenici napuštaju institucije. To ima određeni uticaj na ovu problematiku“, rekla je ona.

Nepoverenje u policiju

Na severu Kosova, kaže Aljović Mihajlović, među ženama postoji izraženo nepoverenje u policiju, od koje žrtve često doživljavaju sekundarnu viktimizaciju. Ukazuje takođe da sekundarna viktimizacija nije problem samo na Kosovu, već na čitavom Balkanu.

„Još jedan od velikih problema ovde, nas žena na severu, je nepoverenje u institucije, posebno u policiju. Ukoliko vama osoba, koja bi u tom trenutku trebalo da bude neko na koga možete da se oslonite, kada se odlučite da prijavite neki vid uznemiravanja ili rodno zasnovanog nasilja, ne pruža dovoljnu sigurnost, svakako da se nećete usuditi da tako nešto kako ne biste doživeli sekundarnu viktimizaciju. Ovo je problem, verujem, koji je vrlo veliki na čitavom Balkanu, ne samo na Kosovu“, kazala je ona.

Prema njenim rečima, žene na Balkanu žive u patrijarhalnom sistemu i brojnim preprekama koje on donosi, a nasilje ne prijavljuju, posebno kada se radi o seksualnom nasilju.

„Verujem da je ista situacija u regionu. Naše istraživanje je pokazalo da je čak 54 odsto žena doživelo (na Kosovu) neki vid uznemiravanja, a mnogo manji postotak, negde oko 14 odsto je problem prijavilo. To nam jasno govori da mi svi, na Balkanu generalno, mislim na žene, živimo u jednom patrijarhalnom društvu, imamo previše barijera, previše stega i mi kakav god problem da imamo, posebno ako je problem ove vrste, odlučujemo se da to čuvamo u krugu porodice, prijatelja, poznanika i vrlo retko se usuđujemo da o tome govorimo javno“, objasnila je Aljović Mihajlović.

Rodne uloge i seksualno nasilje

Anа Avramovska Nuškova, koordinatorka projekta u Izvršnoj kancelariji Nacionalne mreže protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici Severne Makedonije izjavila je da je svaka treća žena i devojčica u ovoj zemlji doživela neku vrstu seksualnog uznemiravanja ili nasilja, dok je znatno manji broj slučajeva prijavljen. Razlog tome je, kaže, pritisak sredine i nedostatak edukacije o tome da počinioci seksualnog nasilja mogu da budu i najčešće jesu članovi porodice i emotivni partneri, kao i nedostatak poverenja u institucije.

Avramovska Nuškova navodi da patrijarhalni sistem i rodne uloge nameću ženama pogrešnu ideju da su dužne da stupe u seksualni odnos sa partnerom, zbog čega ne dolazi do prepoznavanja seksualnog nasilja od strane žrtve.

„Ono što je veoma važno, kada govorimo o seksualnom nasilju, je to što se najčešće prijavljuje od strane nepoznatog počinioca. Veoma teško žene prepoznaju nasilje ili uopšte pristupaju prijavljivanju nasilja ako je ono od intimnog partnera, dečka, ako je od supruga, vanbračnog partnera i tako dalje. Sa jedne strane, prepoznavanje je veliki problem, jer znate da živimo u društvu gde još uvek postoje patrijarhalne norme i rodni stereotipi, gde se ženi nameću neke rodne uloge, gde to mora da bude njena obaveza ukoliko joj je on dečko ili suprug. Tako da je to u delu prepoznavanja. A u odnosu na ovaj drugi deo prijavljivanja, veoma je teško zato što postoji pritisak okoline, mogućnost nepodržavanja porodice, zajednički dom u kojem žive, i šta kada prijavi da ju je seksualno napao, odnosno silovao. Tako da je problem veoma kompleksan, posebno u seksualnom nasilju“, rekla je ona za Kosovo onlajn.

Nakon ratifikacije Istanbulske konvencije, zakonom su prepoznati i drugi oblici nasilja, uključujući psihičko i ekonomsko, a uvode se nove mere koje kažnjavaju fizičko i digitalno uhođenje. Avramovska Nuškova je ukazala da, uprkos zakonskoj vidljivosti, prijave nasilja ostaju na dva do tri odsto, prema istraživanju Oebsa.

Ta studija, kaže Avramovska Nuškova, takođe pokazuje da je svaka treća žena i devojčica starija od 15 godina doživela seksualno uznemiravanje, dodajući da tome doprinosi relativizacija ovog problema.

„Postoji kultura nasilja gde relativizujemo stvari i kažemo, znate, ako vas neko uznemirava, zviždi vam dok prolazite, laska vam da ste lepa, gde se u veoma pogrešnom kontekstu stvari prikazuju i normalizuje se ili relativizuje ta vrsta nasilja. A i te kako je zastupljeno posebno u javnom prostoru; postoji jedna veoma dobra studija Reaktora sprovedena za javni prostor u Skoplju i u Tetovu, kao i u gradskim autobusima, o tome koliko je zastupljena ova forma, a koliko se malo prijavljuje. Tako da itekako moramo raditi na svesti, prvobitno sa najmlađima, normalno u školama, pa može se reći i u vrtićima, pa normalno i dalje, uz obezbeđivanje dovoljno finansijskih sredstava. Sa jakim institucijama, visokoprofesionalnim ljudima koji znaju svoj posao i znaće da postupaju, i normalno funkcionalnim uslugama kao što su šelter centri, SOS linije za pomoć i savetovni centri“, rekla je ona.

Na pitanje o tome da li među ženama u Severnoj Makedoniji postoji poverenje u institucije, ona ističe da je poverenje na izrazito niskom nivou, a da je senzibilan pristup žrtvi od strane policije ključan.

„Poverenje je veoma nisko i na tome bi svi zaista trebalo da rade jer je veoma važno; obično se najveći problemi dešavaju tokom vikenda ili, kao što smo imali posebno sa kovidom, tokom karantinskih dana kada je većina ljudi bila zatvorena i tada kao žrtva nasilja nemaš koga da pozoveš u subotu uveče ako ne policiju. Veoma je važno kako će reagovati ta prva linija, kako će prijava biti primljena, kako će se uraditi procena rizika, da li je taj policajac u uniformi dovoljno senzibilisan i informisan šta treba da uradi i kako treba da uradi, da li će pozvati inspektora, da li će sarađivati sa centrima za socijalni rad i postupiti zajednički multisektorski i napraviti zajednički plan za bezbednost“, zaključila je Avramovska Nuškova.

Žrtve koje žele da prijave nasilje mogu se obratiti organizacijama za pomoć na neki od sledećih SOS telefona: 

Srbija: Autonomni ženski centar 0800 100 007

Kosovo: Kancelarija za zastupanje i pomoć žrtvama 0800 111 12

Severna Makedonija: Nacionalna linija za pomoć ženama 15315