Četvrt veka od konferencije u Rambujeu – svršen čin, predstava ili propuštena šansa?

Pre 25 godina, 6. februara, počela je mirovna konferencija u dvorcu Rambuje kod Pariza, kojom je trebalo da se na miran način reši kriza u vezi sa stanjem na Kosovu. U Rambujeu su bili predstavnici tadašnje vlasti u Srbiji i kosovskih Albanaca, uz prisustvo međunarodnih zvaničnika, ali su se posle 17 dana razišli bez dogovora. Sa distance od četvrt veka, razlikuju se pogledi i samih učesnika ovog događaja i analitičara o tome da li je konferencija mogla da ima drugačiji ishod.

Za jedne je ponuda koja se našla na stolu bila nametnuto, već unapred spremljeno rešenje, neki je doživljavaju kao kompromis.

Posle Rambujea, nova runda pregovora o Kosovu počela je 15. marta u Parizu, a nakon samo četiri dana završena je neuspehom. Dve delegacije su 18. marta potpisale dva različita sporazuma. Usledilo je bombardovanje tadašnje SR Jugoslavije.

Profesor Ratko Marković, nekadašnji šef srpskog tima u Rambujeu, koji je u međuvremenu preminuo, napisao je pre pet godina da su ovi pregovori bili najobičnija podvala i laž, jer nikakvih pregovora nije bilo i da je to bila samo predstava za spoljni svet.

Jedan od predstavnika srpske delegacije u pregovorima bio je Nikola Šainović koji kaže za Kosovo onlajn da ni danas ne bi mogao da potpiše ono što se tražilo od srpske strane, dok drugi učesnik ovog događaja, nekadašnji predstavnik Evropske unije u Kontakt grupi, Volfgang Petrič za naš portal kaže da je Rambuje bio dobar za Srbiju.

Ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić u izjavi za Kosovo onlajn kaže da je konferencija u Rambujeu bila ultimatum da Srbija svojevoljno prihvati da Kosovo dobije nezavisnost.

„Rambuje bi doneo da Kosovo zvanično, legalno postane država. Kosovo je jednostrano proglasilo nezavisnost 2008, a 2024. i dalje nemaju većinu u Generalnoj skupštini UN. Da smo prihvatili Rambuje pre svega bi bila prihvaćena formulacija da imaju pravo na referendum o nezavisnosti. Nema nikakve sumnje da bi na tom referendumu izglasali nezavisnost i time bi bila stavljena tačka na to pitanje“, naglasio je Dačić.

Istakao je da, bez obzira na sve stavove koji se odnose na Slobodana Miloševića i koji pokazuju nerazumevanje osnove pitanja, prikrivaju suštinu svih tih zahteva da se omogući kosovska nezavisnost.

"To je tada bilo već prisutno i zato mislim da nijedna vlast ne bi prihvatila Rambuje“, zaključio je Dačić. 

Prisećajući se događaja u dvorcu kraj Pariza Nikola Šainović ukazuje da je SR Jugoslaviji tada bilo ponuđeno da jednim potpisom prihvati i okupaciju cele zemlje i mehanizam proglašenja nezavisnog Kosova i navodi da je tada kolektivni Zapad osmislio novi način ratovanja - ratovanje sporazumima.

On za Kosovo onlajn ukazuje da pregovori u Rambujeu nisu jedan poseban događaj i da su stvari počele da se dešavaju pre toga. U tom smislu navodi da se pregovori u Rambujeu nadovezuju na pregovore sa Ibrahimom Rugovom oko obrazovanja 1998. godine, kao i na pregovore sa Rugovom uz posredovanje Kristofera Hila o izradi dokumenta o samoupravi na Kosovu. 

To sve, kako kaže, trajalo je do jeseni 1998. godine, a onda odjednom "Amerika menja stranu".

"Amerika napušta Rugovu, napušta Vatikanovo posredovanje oko obrazovanja i Kristofer Hil sa Holbrukom seda sa onim bradatim pripadnikom OVK u Juniku sa kalašnjikovim i demonstriraju da je Amerika unutar albanskog korpusa prešla na oružanu stranu. Onda se dešavaju borbe, pasivizacija OVK, dolazi Voker koji je u početku bio kooperativan, a onda radi na tome da se OVK vrati i da nam pripremi novi sukob. U međuvremenu se Nato priprema za sukob i u tim pripremama se prave formalni pregovori. Zašto formalni - zato što mi nijednom nismo seli da razgovaramo sa drugom stranom. Tamo je kao lider došao Rugova i njihov akademik Redžep Ćosja. Oni su ostali pokisli sa strane, a Hašima Tačija je Madlen Olbrajt proglasila za lidera albanske strane. Pregovora nije bilo",  priča Šainović.

Kako kaže, sadržaj pregovora je bio da se preda suverenitet SR Jugoslavije, ne Kosova, nego cele države grupi zemalja.

"Dali su nam da potpišemo sporazum na kojem piše Politički savet Nato, to čine ministri spoljnih poslova, to bi trebalo da izigrava Nato vladu. Mi njima dajemo celu teritoriju, oni dolaze sa oružjem i imaju pravo da uhapse koga hoće. To je klasična okupacija i važilo je za tri godine, a nakon te tri godine, rešiće se kosovski problem u skladu sa voljom naroda. U prvom mahu je pisalo referendum, pa smo mi rekli 'kakav referendum' i onda je ostavljena volja naroda. Trebalo je da mi tim jednim potpisom prihvatimo i okupaciju i mehanizam proglašenja nezavisnog Kosova. Mi smo to odbili", kazao je.

Kako naglašava, i danas kada bi mu neko nešto tako predložio, ne bi to mogao da potpiše.

Nakon tih pregovora, kako je ispričao Šainović, otišlo se dalje sa drugim sporazumima, pa je tako došla Rezolucija 1244, zatim Briselski sporazum, Ohridski sporazum...

U tom smislu pojašnjava da je kolektivni zapad smislio novi metod ratovanja, a to je ratovanje sporazumima.

"Dam ti sporazum, ti ispuniš svoje, ja ne ispunim svoje, pa kad se ti buniš ja ti nudim novi sporazum u kome je opet isto. I evo došli smo do današnjeg dana, do zabrane dinara, hapšenja grupe lekara i bolničara jer su, kako kažu, neovlašćeno pružali medicinske usluge i tako smo došli do kršenja svega onoga do sada što je bilo. Rambuje je bio samo jedan segment tog procesa", ukazuje Šainović.

Navodi da je tada srpska strana uspela da otporom natera veliku silu da se vratimo u UN i da se donese Rezolucija 1244.

"Uspeli smo da se donese Rezolucija, da u njoj piše da je suverenitet nad Kosovom SRJ i Srbije nesporan, to piše u Rezoluciji koja je doneta na predlog Amerike, Rusija je tada bila slaba. Ostaje pitanje za istoriju zašto nam Rezoluciju 1244 nisu dali u Rambujeu? Mi bismo teška srca, ali bismo morali da prihvatimo jer bi ostao suverenitet, jer bi ostao deo naših snaga na Kosovu, bilo je i razoružanje OVK", navodi.

Šainović ističe i da su u Rezoluciji 1244 dali ono što je srpska strana rekla u Rambujeu da su joj crvene linije i bez čega ne može ništa da prihvati.

"Posle 78 dana rata oni su nam to dali, mi smo prihvatili. Oni su prekršili prvog dana i kršenje sporazuma se nastavlja, nepravda raste", dodaje.

Kaže da je Rambuje samo deo strategije za koju obično kažu da je teorija zavere i ističe da to nije nikakva teorija jer teorija je na papiru, a ovo se ostvaruje i nije nikakva zavera, nego plan. Taj plan se, kaže, ostvaruje po fazama i ukazuje da je prvo bila Rugovina faza, zatim faza lidera OVK, a da je sada Kurtijeva faza koja je pod navodnicima demokratska.

"U stvari se čitavo vreme radi o istom cilju", navodi Šainović i ukazuje da je ideološka osnova OVK marksističko-lenjinistička partija Albanije, dok je ideološka osnova Kurtija Adem Demaći. To je jedna te ista strategija koja ima koren u 'velikoj Albaniji' i koja je i sada na sceni. Kada smo mi stariji govorili da je Kurti politički unuk Adema Demaćija, mnogi su rekli 'ah, vi sada pričate iste priče', a on je došao u Skoplje i napravio ulicu Adema Demaćija umesto ulice Brigada koje su oslobodile Skoplje", napominje Šainović.

Na pitanje da li postoji nekakva veza između događaja tada i sadašnjih s obzirom na to da su ambasador SAD u Srbiji Kristofer Hil i pomoćnik američkog državnog sekretara za evropska pitanja Džejms O'Brajen učestvovali u razgovorima u Rambujeu, Šainović kaže da postoji i da su oni deo Bajdenove administracije koja je nastavak ostvarivanja plana.

"Tada je Hil bio na srednjem nivou, bio je ambasador u Makedoniji, O'Brajen je bio mladi savetnik, ambiciozan. Video sam ga u Rambujeu, bavio se pravnim pitanjima. Bajdenova administracija je nastavak, Hil je vraćen iz penzije, a O'Brajen je vraćen pred kraj karijere na isti posao. Nema nikakve sumnje, nema teorije zavere, sve je tok i plan", navodi Šainović. 

Nekadašnji predstavnik Evropske unije u Kontakt grupi, koja je inicirala pregovore u Rambujeu, Volfgang Petrič kaže za Kosovo onlajn da su pregovori u Rambujeu bili i poslednja prilika za mirno rešavanje kosovskog čvora. Istovremeno dodaje da nezavisnost Kosova kasnije verovatno ne bi bila zaustavljena, ali bi, kaže, bilo "mirnog prelaska" da je Rambuje imao srećniji epilog.

Petrič, prisećajući se tih dešavnja tačno 25 godina kasnije, kaže za Kosovo onlajn da je kompromis Kontakt grupe, koju je činio i predstavnik Rusije, bio povratak autonomije u visokoj meri za Kosovo, u okviru Jugoslavije.

"Bez nezavisnosti, jer Rusi nisu bili za to, a i Evropljani su rekli - pokušajmo to da uradimo, jer je situacija eskalirala. Odlučujuća tačka bio je masakr u Račku, koji je i danas sporan. Tada smo utvrdili da su to bili civili. Znamo da je to teško i to vodimo iz rata u Pojasu Gaze. Često se ne može razlikovati između civila i terorista. Tamo je to utvrđeno, jer bilo mnogo starijih ljudi i dece. To je izazvalo alarm, u Vašingtonu i u Evropi. Mora se znati, 1999. se radilo o sprečavanju druge Srebrenice. To je bio strah međunarodne zajednice, za koji je znao i Slobodan Milošević, zbog čega i nije nikada bilo sličnog masakra, poput Srebrenice, ali međunarodna zajednica nije mogla biti sigurna", podseća na kontekst, iz ugla međunarodnih posrednika, u kome se pre četvrt decenije tražilo rešenje za krizu na Kosovu.

Prema njegovim rečima, kada se desio Račak, Amerikanci su rekli -  dosta sa pregovorima.

"Mesecima sam sa Kristoferom Hilom bio na putu, sa ciljem pronalaženja kompromisa. Amerikanci su rekli da treba sprovesti vojnu intervenciju, ali Evropljani su bili protiv toga i zagovarali su svaki mogući pokušaj za pronalaženje miroljubivog rešenja. A to je bio Rambuje", kaže Petrič.

Na pitanje zašto Rambuje nije uspeo, odgovara da je i danas, sa pravom, važno pitanje i tragedija, koju i licno može da oseti, upravo to što se tada nije uspelo da se usvoji dobar, već ispregovaran kompromis - autonomija Kosova, bez nezavisnosti, rasformiranje OVK, ali i odlazak jugoslovenske vojske sa Kosova, dok bi odgovornost za bezbednost preuzela međunarodna vojna misija.

"To je bila formula koja je bila jasna od početka i kojoj smo se veoma približili. Sva pisma i dokumente sam objavio posle neuspeha Rambujea i Pariza. Iz njih se vidi da je u Rambujeu srpska, odnosno jugoslovenska delegacija pisano zaključila da je bilo velikog napretka, da je bilo dobrih pregovora i da je delegacija spremna, da posle povratka iz Beograda, o načinu i srazmeri implementacije razgovara. To je bila važna tačka", priča Petrič.

Kaže i da se nije radilo o tome, kako se tvrdilo kasnije, da se razgovaralo o samo "civilnoj implementaciji" sporazuma, jer je od Dejtona bilo jasno da civilna implementacija mora biti podržana mirovnim snagama.

"U pismu koje je profesor dr Ratko Marković, šef srpske delegacije, potpisao poslednjeg dana pregovora u Rambujeu, krajem februara, stajalo je ono o čemu smo prethodno sa srpskom stranom razgovarali. Bilo je jasno da ne možemo, na jednoj strani, rasformirati OVK, a na drugoj strani Kosovo bez zaštite prepustiti Kosovo jugoslovenskoj vojsci, vojsci koja je tada izazvala brojne izbeglice i stradanja. Balans je bio - obe strane su morale da odustanu od vojnih snaga. Samo tako je bilo moguće primeniti civilnu agendu, ponovno uspostavljanje visokog stepena autonomije", rekao je Petrič.

Petrič smatra da je Rambuje bio dobar za Srbiju, a na pitanje da li bi, da je Srbija prihvatila predlog Kontakt grupe, situacija na Kosovu bila ovakva kakva je danas, kaže da ne veruje da bi nezavisnost bila zaustavljena, ali bi, kaže, bilo "mirnog prelaska".

Podseća da je predlog podrazumevao da se posle tri godine sazove međunarodna konferencija koja je trebalo da oceni kakav je napredak ostvaren, u pravcu autonomije u međuvremenu, i da se onda odluči o daljem putu.

"U poslednjem paragrafu smo uneli dve važne tačke. Na jednoj strani volju glasača, a na drugoj obavezu da sve mora da se sprovede u skladu sa pravilima Oebsa, koja dozvoljavaju promene granica, ali mirnim putem. To znači ne borbom OVK, niti jugoslovenske vojske, već u pregovorima Beograda i Prištine uz pomoć međunarodne zajednice", kaže Petrič.

Konstatuje da se, imajući u vidu poslednjih 10 godina, danas po toj formuli i pregovara.

Ukazuje i da je poslednjih meseci postalo jasno koliko je važna mirovna misija Nato Kfor na Kosovu.

"Dok je tada, u Rambujeu, samo kosovska strana zahtevala Nato, sada je jasno koliko je Kfor važan za zaštitu Srba na Kosovu. To, nažalost, znači, što je i tragedija - da je u Rambujeu poslednja šansa na mir prokockana", istakao je Petrič.

Napominje i da to nema veze sa jugoslovenskom, odnosno srpskom delegacijom, čiji su članovi odlično radili, profesionalno, za razliku od prištinske.

"Imali su velike profesionalce. Ne poput kosovske delegacije, u kojoj je bio Hašim Tači sa tek 30 godina, potpuno neiskusan, i Ibrahim Rugova  koji je bio prešao zenit svog političkog života. Tu nije bilo profesionalnog rada. Srpska delegacija je imala odlične ljude. Lično, tada sam često imao problem da se razumem sa delom srpske strane, posebno sa Milanom Milutinovićem, za mene je bio isuviše ciničan. Ali, imao sam odličan odnos sa Nikolom Šainovićem, koji je bio potpredsednik vlade i član delegacije. Sa njim sam imao brojne lične razgovore. Primetio sam da je Šainović bio za rešenje, ali iz lojalnosti, on nije mogao mnogo da uradi. Kao svedok, bio sam pozvan u Hag, na suđenju Milutinoviću i Šainoviću. Rekao sam tada otvoreno da sam sa Šainovićem imao odličan lični odnos, pozitivno sam se o njemu izjasnio. Nažalost, nije koristilo, dobio je visoku kaznu pošto su imali prisluškivani telefonski razgovor u vezi sa Račkom kao neoborivi dokaz. Ja sam podvukao kooperativnu stranu našeg odnosa", opisuje odnose i utisak o članovima delegacija.

Na pitanje da li je bila greška Srbije, odnosno Jugoslavije, što nije bilo uspeha u Rambujeu, odgovara da nije jedini koji to kaže, prisećajući se razgovora sa Vukom Draškovićem, u Beogradu, posle Rambujea, a pre nastavka razgovora u Parizu.

"Sa Draškovićem sam imao sveobuhvatan razgovor. On me je slušao i ja sam mu sve izneo šta donosi ako bismo došli do kompromisa i ako Beograd podrži sporazum iz Rambujea - da bi se time odgovornost za poštovanje prebacila na međunarodnu zajednicu. Za sve što bi se dešavalo na Kosovu, Beograd bi mogao da kaže - potpisali smo, sada je na vama u međunarodnoj zajednici da to sprovedete. Ne verujem da je međunarodna zajednica, tada dugoročno gledano, imala šanse da zaustavi pokret nezavisnosti, ali bi bilo mirnog prelaska", uveren je Petrič.

Prema oceni profesora Ustavnog prava na Univerzitetu u Prištini Mazljuma Baraljiua, politički predstavnici bivše Jugoslavije napravili su grešku jer nisu smatrali ozbiljno namere međunarodne zajednice i što nisu potpisali sporazum.

„Bila je velika greška delegacije Srbije zato što nisu pristali da potpišu, da se saglase da se potpiše sporazum. To je bio sporazum međunarodnog karaktera, jer je bilo uslovljeno - ako se ne potpiše, bombardovaće se Srbija. Milošević i njegovi ljudi smatrali su da nikada neće doći do toga da zapadne sile bombarduju Srbiju, međutim, do toga je došlo i Srbija je samo pretrpela neizmernu štetu. Bombardovanje se desilo, a nakon toga znamo šta se desilo, Kumanovski sporazum, ulazak trupa Nato na Kosovo i proglašenje nezavisnosti Kosova 2008. godine. Ogromna greška, nepovratna, tadašnje delegacije Beograda, bivše Jugoslavije, jer nisu smatrali dovoljno ozbiljno namere i strpljenje međunarodne zajednice“, rekao je Baraljiu za Kosovo onlajn.

Mesta za takvu vrstu pregovora i mirovnih konferencija danas više nema, smatra Baraljiu i podseća na Rezoluciju koju je 2010. godine donela Generalna skupština Ujedinjenih nacija, a kojom je, kako je rekao, ovlašćena Evropska unija da pokrene dijalog između Kosova i Srbije "za recipročna pitanja".

„Srbija smatra da treba pregovarati o budućem statusu Kosova zato što ne priznaje Kosovo, međutim, Kosovo smatra da je priznata zemlja od 117 zemalja sveta. Proglasila je nezavisnost i smatra sebe državom sa narodnim subjektivitetom, koja bi trebalo da se smatra kao ravnopravan član i partner u dijalogu prema Međunarodnoj bečkoj konvenciji“, rekao je Baraljiu.

Na pregovore koji su se odvijali pre 25 godina analitičar Afrim Hoti gleda kao na veoma važan, istorijski momentum u odnosima Srbije i Kosova, a, kako kaže za Kosovo onlajn, dijametralno suprotne pozicije dve strane stvorile su okolnosti neuspeha te konferencije.

Srbija je, kaže, bila spremna da prihvati sve samo ne nezavisnost Kosova, dok kosovski lideri nisu bili spremni da prihvate ništa osim nezavisnosti, zbog čega je proces pregovora trajao dugo i na kraju ostao bez uspeha.

"To je bio doprinos zapadnih zemalja da se reši tema Kosova. Iako Republika Kosovo nije bila pomenuta po imenu u Rambujeu, mi danas pričamo o uspehu tog događaja. Pričamo o 25. godišnjici, a tema, slučaj Kosova nije još završen, ali bez obzira na sve, mislim da je to bio presudan i istorijski momenat ne samo za odnose Srbije i Kosova već i za ceo region Zapadnog Balkana", kaže Hoti.

Posle 25 godina, pregovori poput tih u Rambujeu, kako smatra, nisu rešenje za odnose Srbije i Kosova.

"Kosovo je suverena zemlja koju je priznalo 117 članica UN i u takvim uslovima jedini mehanizam da se ide napred je međunarodni pritisak prema Srbiji da prizna novu stvarnost. Imamo novu realnost, novorođenče, i sve što treba da radimo je da pomognemo i da podignemo novoređenče na najbolji mogući način", kaže Hoti.

Na konferenciji u Rambujeu koja je trajala do 23. februara delegaciju Kosova predvodili su Ibrahim Rugova, Hašim Tači, Edita Tahiri i Fehmi Agani, a srpsku stranu predstavljali su Ratko Marković i Nikola Šainović. Posrednici ispred SAD, Rusije i EU bili su Kristofer Hil, Boris Majorski i Volfgang Petrič.